Томина Недеља

(Јн. 20:19-31)

 

[Return to Index]

 

19 On the evening of that day, the first day of the week, the doors being shut where the disciples were, for fear of the Jews, Jesus came and stood among them and said to them, "Peace be with you."

 

20 When he had said this, he showed them his hands and his side. Then the disciples were glad when they saw the Lord.

 

21 Jesus said to them again, "Peace be with you. As the Father has sent me, even so I send you."

 

22 And when he had said this, he breathed on them, and said to them, "Receive the Holy Spirit.

 

23 If you forgive the sins of any, they are forgiven; if you retain the sins of any, they are retained."

 

24 Now Thomas, one of the twelve, called the Twin, was not with them when Jesus came.

 

25 So the other disciples told him, "We have seen the Lord." But he said to them, "Unless I see in his hands the print of the nails, and place my finger in the mark of the nails, and place my hand in his side, I will not believe."

 

26 Eight days later, his disciples were again in the house, and Thomas was with them. The doors were shut, but Jesus came and stood among them, and said, "Peace be with you."

 

27 Then he said to Thomas, "Put your finger here, and see my hands; and put out your hand, and place it in my side; do not be faithless, but believing."

 

28 Thomas answered him, "My Lord and my God!"

 

29 Jesus said to him, "Have you believed because you have seen me? Blessed are those who have not seen and yet believe."

 

30 Now Jesus did many other signs in the presence of the disciples, which are not written in this book;

 

31 but these are written that you may believe that Jesus is the Christ, the Son of God, and that believing you may have life in his name.

19 Οὔσης οὖν ὀψίας τῇ ἡμέρᾳ ἐκείνῃ τῇ μιᾷ τῶν σαββάτων, καὶ τῶν θυρῶν κεκλεισμένων ὅπου ἦσαν οἱ μαθηταὶ συνηγμένοι διὰ τὸν φόβον τῶν Ἰουδαίων, ἦλθεν ὁ Ἰησοῦς καὶ ἔστη εἰς τὸ μέσον, καὶ λέγει αὐτοῖς· εἰρήνη ὑμῖν.

 

20 καὶ τοῦτο εἰπὼν ἔδειξεν αὐτοῖς τὰς χεῖρας καὶ τὴν πλευρὰν αὐτοῦ. ἐχάρησαν οὖν οἱ μαθηταὶ ἰδόντες τὸν Κύριον.

 

21 εἶπεν οὖν αὐτοῖς ὁ Ἰησοῦς πάλιν· εἰρήνη ὑμῖν. καθὼς ἀπέσταλκέ με ὁ πατήρ, κἀγὼ πέμπω ὑμᾶς.

 

22 καὶ τοῦτο εἰπὼν ἐνεφύσησε καὶ λέγει αὐτοῖς· λάβετε Πνεῦμα Ἅγιον·

 

 

23 ἄν τινων ἀφῆτε τὰς ἁμαρτίας, ἀφίενται αὐτοῖς, ἄν τινων κρατῆτε, κεκράτηνται.

 

 

24 Θωμᾶς δὲ εἷς ἐκ τῶν δώδεκα, ὁ λεγόμενος Δίδυμος, οὐκ ἦν μετ᾿ αὐτῶν ὅτε ἦλθεν ὁ Ἰησοῦς.

 

 

25 ἔλεγον οὖν αὐτῷ οἱ ἄλλοι μαθηταί· ἑωράκαμεν τὸν Κύριον. ὁ δὲ εἶπεν αὐτοῖς· ἐὰν μὴ ἴδω ἐν ταῖς χερσὶν αὐτοῦ τὸν τύπον τῶν ἥλων, καὶ βάλω τὸν δάκτυλόν μου εἰς τὸν τύπον τῶν ἥλων, καὶ βάλω τὴν χεῖρά μου εἰς τὴν πλευρὰν αὐτοῦ, οὐ μὴ πιστεύσω.

 

26 Καὶ μεθ᾿ ἡμέρας ὀκτὼ πάλιν ἦσαν ἔσω οἱ μαθηταὶ αὐτοῦ καὶ Θωμᾶς μετ᾿ αὐτῶν. ἔρχεται ὁ Ἰησοῦς τῶν θυρῶν κεκλεισμένων, καὶ ἔστη εἰς τὸ μέσον καὶ εἶπεν· εἰρήνη ὑμῖν.

 

27 εἶτα λέγει τῷ Θωμᾷ· φέρε τὸν δάκτυλόν σου ὧδε καὶ ἴδε τὰς χεῖράς μου, καὶ φέρε τὴν χεῖρά σου καὶ βάλε εἰς τὴν πλευράν μου, καὶ μὴ γίνου ἄπιστος, ἀλλὰ πιστός.

 

28 καὶ ἀπεκρίθη Θωμᾶς καὶ εἶπεν αὐτῷ· ὁ Κύριός μου καὶ ὁ Θεός μου.

 

29 λέγει αὐτῷ ὁ Ἰησοῦς· ὅτι ἑώρακάς με, πεπίστευκας· μακάριοι οἱ μὴ ἰδόντες καὶ πιστεύσαντες.

 

30 Πολλὰ μὲν οὖν καὶ ἄλλα σημεῖα ἐποίησεν ὁ Ἰησοῦς ἐνώπιον τῶν μαθητῶν αὐτοῦ, ἃ οὐκ ἔστι γεγραμμένα ἐν τῷ βιβλίῳ τούτῳ·

 

31 ταῦτα δὲ γέγραπται ἵνα πιστεύσητε ὅτι Ἰησοῦς ἐστιν ὁ Χριστὸς ὁ υἱὸς τοῦ Θεοῦ, καὶ ἵνα πιστεύοντες ζωὴν ἔχητε ἐν τῷ ὀνόματι αὐτοῦ.

 

 

Шири контекст

 

     Поглавља 20 и 21 представљају последњу наративну целину Јеванђеља по Јовану и састоје се од предања о Христовом васкрсењу, карактеристичних за јовановску заједницу. Занимљиво је приметити да ова последња наративна целина почиње са Петром и Учеником кога је волео Исус и завршава се са истим ликовима. Без сумње, две последње главе Јеванђеља означавају својеврстан прелаз у после-апостолску еру где су верни позвани да се базирају на писаним историјама Васкрсења Христовог. Апостоли су оставили писани залог вере- Свето Писмо- заувек и за све генерације као оно што им је Дух Свети показао.

 

     Белешке

 

     Својим Васкрсењем, Исус доноси својим ученицима мир Небеског Јерусалима. Тако им показује да Његово обиталиште није иза затворених врата где су се окупили, већ напротив, да треба да изађу одатле проповедајући Га као Месију који се не задржава (и садржава) унутар зидова земаљског Јерусалима и зидина Храма. Као што Исуса шаље у свет Његов Отац, тако и Он шање своје ученике на проповед јеванђеља о опраштању грехова целог света- како Јевреја тако и незнабожаца.

     Ова проповед је могућа само речју Јеванђеља а не иконичном представом самог Васкрсења. Другим речима, јеванђеље о Васкрсењу Христовом није виђење Бога и Месије већ проповедана реч, историја, прича о Христовом Васкрсењу. Зато Неверног Тому (на јеврејском teom значи двоструки, дупли, дакле неко ко је дволичан) својим Васкрсењем Исус критикује због несхватања примата слушања над виђењем (Јн. 20:29). Другим речима, ако Тома захтева да види оно шта су му рекли (проповедали) остали апостоли, како ће онда он сам, када као апостол буде проповедао, захтевати од својих слушалаца да прихвате његово проповедање само на основу његових речи а без виђења?

     Ова перикопа завршава утврђивањем примата речи над виђењем за опште правило вере: И многе друге знакове учини Исус пред својим ученицима, који нису записани у овој књизи; а ови су записани да поверујете да је Исус Месија, Син Божји, и да верујући имате живот у Његово име (Јн. 20:30-31). Да би јеванђелска порука постала ауторитативни извор вечног живота, треба да постане светописамска на исти начин као што је и пророчка реч светописамска (Јер. 36:4-32). Штавише, било шта ван онога што је Ученик кога је волео Исус одлучио да запише је препуштено забораву. Ово је ученик који сведочи о овим догађајима и који их је записао и знамо да је истинито његово сведочанство. И много других дела је учинио Исус, која када би се записала  мислим да не би стала у читав свет (Јн. 21:24-25). Ово свакако није позив да ми пишемо такве књиге већ да слушамо записано сведочанство Ученика кога је волео Исус: Откривење Исуса Христа које му је Бог дао да покаже слугама Својим шта ускоро треба да се догоди; и то је обзнанио пославши Свог анђела Свом слузи Јовану, који је посведочио реч Божју и све што је видео у вези Исуса Христа. Блажен је онај који чита наглас и они који слушају речи пророштва и чувају све што је у њему записано, јер се време приближило (Откр. 1:1-3). Управо се ово дешава на евхаристијским сабрањима Цркве, где се са амвона читају искључиво Свето Писмо Старог и Новог Завета.

     Перикопа, узета са краја Јеванђеља по Јовану, потврђује чтеније претходне Недеље, узето са почетка истог Јеванђеља. Ова два чтенија заокружују период Светле Седмице, указујући нам да је порука о Христовом Васкрсењу заложена једном заувек у писаном сведочанству Ученика кога је волео Исус. То је класичан пример канонизовања Светог Писма од стране самог аутора, као што се уосталом догодило на исти начин и у случају пророка Јеремије.  
 

2005 Orthodox Center for the Advancement of Biblical Studies - All information and media provided by OCABS on the OCABS web site is for the personal use of clergy, students, educators, scholars and the public. Any commercial use or publication (electronic or otherwise) is strictly prohibited.