НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА
(Јеванђеље по Марку 15,43-16,8)
|
43 Joseph of Arimathea, a respected member of the council, who was also himself looking for the kingdom of God, took courage and went to Pilate, and asked for the body of Jesus.
44 And Pilate wondered if he were already dead; and summoning the centurion, he asked him whether he was already dead.
45 And when he learned from the centurion that he was dead, he granted the body to Joseph.
46 And he bought a linen shroud, and taking him down, wrapped him in the linen shroud, and laid him in a tomb which had been hewn out of the rock; and he rolled a stone against the door of the tomb.
47 Mary Magdalene and Mary the mother of Joses saw where he was laid.
16:1 And when the sabbath was past, Mary Magdalene, and Mary the mother of James, and Salome, bought spices, so that they might go and anoint him.
2 And very early on the first day of the week they went to the tomb when the sun had risen.
3 And they were saying to one another, "Who will roll away the stone for us from the door of the tomb?"
4 And looking up, they saw that the stone was rolled back; -- it was very large.
5 And entering the tomb, they saw a young man sitting on the right side, dressed in a white robe; and they were amazed.
6 And he said to them, "Do not be amazed; you seek Jesus of Nazareth, who was crucified. He has risen, he is not here; see the place where they laid him.
7 But go, tell his disciples and Peter that he is going before you to Galilee; there you will see him, as he told you."
8 And they went out and fled from the tomb; for trembling and astonishment had come upon them; and they said nothing to any one, for they were afraid. |
43 ἐλθὼν Ἰωσὴφ ὁ ἀπὸ Ἀριμαθαίας, εὐσχήμων βουλευτής, ὃς καὶ αὐτὸς ἦν προσδεχόμενος τὴν βασιλείαν τοῦ Θεοῦ, τολμήσας εἰσῆλθε πρὸς Πιλᾶτον καὶ ᾐτήσατο τὸ σῶμα τοῦ Ἰησοῦ.
44 ὁ δὲ Πιλᾶτος ἐθαύμασεν εἰ ἤδη τέθνηκε, καὶ προσκαλεσάμενος τὸν κεντυρίωνα ἐπηρώτησεν αὐτὸν εἰ πάλαι ἀπέθανε· 45 καὶ γνοὺς ἀπὸ τοῦ κεντυρίωνος ἐδωρήσατο τὸ σῶμα τῷ Ἰωσήφ. 46 καὶ ἀγοράσας σινδόνα καὶ καθελὼν αὐτὸν ἐνείλησε τῇ σινδόνι καὶ κατέθηκεν αὐτὸν ἐν μνημείῳ, ὃ ἦν λελατομημένον ἐκ πέτρας, καὶ προσεκύλισε λίθον ἐπὶ τὴν θύραν τοῦ μνημείου. 47 ἡ δὲ Μαρία ἡ Μαγδαληνὴ καὶ Μαρία Ἰωσῆ ἐθεώρουν ποῦ τίθεται. 1 ΚΑΙ διαγενομένου τοῦ σαββάτου Μαρία ἡ Μαγδαληνὴ καὶ Μαρία ἡ τοῦ Ἰακώβου καὶ Σαλώμη ἠγόρασαν ἀρώματα ἵνα ἐλθοῦσαι ἀλείψωσιν αὐτόν.
2 καὶ λίαν πρωΐ τῆς μιᾶς σαββάτων ἔρχονται ἐπὶ τὸ μνημεῖον, ἀνατείλαντος τοῦ ἡλίου.
3 καὶ ἔλεγον πρὸς ἑαυτάς· τίς ἀποκυλίσει ἡμῖν τὸν λίθον ἐκ τῆς θύρας τοῦ μνημείου;
4 καὶ ἀναβλέψασαι θεωροῦσιν ὅτι ἀποκεκύλισται ὁ λίθος· ἦν γὰρ μέγας σφόδρα.
5 καὶ εἰσελθοῦσαι εἰς τὸ μνημεῖον εἶδον νεανίσκον καθήμενον ἐν τοῖς δεξιοῖς, περιβεβλημένον στολὴν λευκήν, καὶ ἐξεθαμβήθησαν.
6 ὁ δὲ λέγει αὐταῖς· μὴ ἐκθαμβεῖσθε· Ἰησοῦν ζητεῖτε τὸν Ναζαρηνὸν τὸν ἐσταυρωμένον· ἠγέρθη, οὐκ ἔστιν ὧδε· ἴδε ὁ τόπος ὅπου ἔθηκαν αὐτόν.
7 ἀλλ᾿ ὑπάγετε εἴπατε τοῖς μαθηταῖς αὐτοῦ καὶ τῷ Πέτρῳ ὅτι προάγει ὑμᾶς εἰς τὴν Γαλιλαίαν· ἐκεῖ αὐτὸν ὄψεσθε, καθὼς εἶπεν ὑμῖν.
8 καὶ ἐξελθοῦσαι ἔφυγον ἀπὸ τοῦ μνημείου· εἶχε δὲ αὐτὰς τρόμος καὶ ἔκστασις, καὶ οὐδενὶ οὐδὲν εἶπον· ἐφοβοῦντο γάρ. |
Шири контекст
Понекад је корисно знати понешто о старим библијским рукописима. На пример, Јеванђеље по Марку има краћу и дужу верзију, зависно од завршетка шеснаестог поглавља. Тако преводилац може да стави дужи завршетак (стихови 9-20) у фусноту или пак да преведе дужи завршетак у наставку библијског текста, објашњавајући фуснотом да се дужи завршетак не налази у већини старих рукописа. Са становишта текста, исправније је прихватити краћу верзију, доследну општем плану Јеванђеља, које напрасно почиње проповеђу покајања и Царства, а завршава поруком о сретању Исуса у Галилеји да би се наставило оно што је Он започео.
Данашње недељно чтеније почиње услед једне мисаоне целине и наставља се право у другу мисаону целину. Мк. 15,42-47 је завршетак шире целине, започете једанаестим поглављем, где се Христос креће у правцу Јерусалима и будућег страдања. Мк. 16,1-8 функционише као епилог, позивајући ученике да сретну васкрслог Христа у Галилеји.
Белешке
Занимљиво је да данашње чтеније почиње Исусовим полагањем у гроб а не приповедањем Васкрсења. Разлог је у чињеници да Марково Јеванђеље, најраније од записаних јеванђеља, не садржи опис Васкрсења per se, за разлику од потоњих јеванђеља ( Мк. 16,9-20 је каснији додатак по угледу на потоња јеванђеља, припојен Марковом Јеванђељу при затварању канона). Марко је Павлов веран настављач, који је потпуно раѕумео да је Христово Васкрсење догађај који се проповеда а не приказује (упореди нарочито 1 Кор. 15,12). Марко је појаснио смисао Васкрсења. Он се налази у чињеници да васкрсли Исус не може да се задржи «каменом» Јерусалима и његовог храма, где су како Јеврејин Јосиф тако и незнабожац Пилат покушали да Га сместе и тако запечате Његов крај. Радије, да би се разумело Христово Васкрсење, треба прихватити поруку младића, Исусовог следбеника, који га се прво одрекао и побегао од Њега го (14,51-52), а сада (у нашем чтенију) се појављује у белој одежди (одежди крштења), као знаку да је потпуно прихватио учење о Исусовом «свршетку» (као Сина Човечијег), три пута поновљено у Јеванђељу (Мк. 8,31. 9,31. 10, 33-34) због своје тежине и важности.
Порука чтенија је да ученици, почевши од Петра који се, као и «младић», такође одрекао Христа, треба да напусте гроб исечен у камену, символизујући Јерусалим који не може да задржи Божјег Месију, већ да следе тог истог Месију у Галилеју (незнабожачку), где је већ почео проповедање незнабошцима и Јеврејима дијаспоре. Управо ту, у незнабожачком свету, и Петар, апостол међу обрезанима, треба да изврши своју апостолску мисију.
Проповедањем јеванђеља свим народима (Мк. 13,10), Исус, поново као Син Човечији, ће доћи изненада да суди свима (13,24-37). Зато и жене, које су изашле из гроба, беху уплашене. И заиста, осим празног гроба, једина стварност са којом можемо да се сучелимо је Господ који на Свом Престолу долази да суди живима и мртвима. То је «реч» коју су апостоли примили од Господа и чија је анамнеза саставни део окупљања за Трпезом Господњом: «Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, док не дође» (1 Кор. 11,26). Другим речима, свако тумачење значаја Господњег Васкрсења ван граница «речи», како је записана у Светом Писму Новог Завета- у овом случају у Јеванђељу по Марку- је само људска предаја, чак и кад долази од предања старих, које укида реч Божју (Мк. 7,1-13). Сходно томе, такав поступак се изједначава са поништавањем Божјег обећања да ће благословити све оне који, као Авраам, верују речи Божјој (Гал. 3,14-17; треба приметити да ова целина има као централне појмове глаголе κυρω (озваничити, ратификовати) и његов антипод ακυρω (поништити)).
Завршетак Марковог Јеванђеља је замка за све «богослове» који користе своје, углавном Библији стране, «речи», не би ли дефинисали и ограничили реч Божју, под изговором да буде разумљивија савременом читаоцу. «Богослови» треба стално да имају на уму да је Божја реч садржана унутар канона једног и јединственог Светог Писма, како Старог тако и Новог Завета.
© 2005 Orthodox Center for the Advancement of Biblical Studies - All information and media provided by OCABS on the OCABS web site is for the personal use of clergy, students, educators, scholars and the public. Any commercial use or publication (electronic or otherwise) is strictly prohibited.