Јеванђеље по Јовану 4,1-42

 

[Return to Index]

 

5  So he came to a city of Samaria, called Sychar, near the field that Jacob gave to his son Joseph.

 

6  Jacob's well was there, and so Jesus, wearied as he was with his journey, sat down beside the well. It was about the sixth hour.

 

7  There came a woman of Samaria to draw water. Jesus said to her, "Give me a drink."

 

8  For his disciples had gone away into the city to buy food.

 

9  The Samaritan woman said to him, "How is it that you, a Jew, ask a drink of me, a woman of Samaria?" For Jews have no dealings with Samaritans.

 

10  Jesus answered her, "If you knew the gift of God, and who it is that is saying to you, 'Give me a drink,' you would have asked him, and he would have given you living water."

 

11  The woman said to him, "Sir, you have nothing to draw with, and the well is deep; where do you get that living water?

 

12  Are you greater than our father Jacob, who gave us the well, and drank from it himself, and his sons, and his cattle?"

 

13  Jesus said to her, "Every one who drinks of this water will thirst again,

 

14  but whoever drinks of the water that I shall give him will never thirst; the water that I shall give him will become in him a spring of water welling up to eternal life."

 

15  The woman said to him, "Sir, give me this water, that I may not thirst, nor come here to draw."

 

16  Jesus said to her, "Go, call your husband, and come here."

 

17  The woman answered him, "I have no husband." Jesus said to her, "You are right in saying, 'I have no husband';

 

18  for you have had five husbands, and he whom you now have is not your husband; this you said truly."

 

19  The woman said to him, "Sir, I perceive that you are a prophet.

 

20  Our fathers worshiped on this mountain; and you say that in Jerusalem is the place where men ought to worship."

 

21  Jesus said to her, "Woman, believe me, the hour is coming when neither on this mountain nor in Jerusalem will you worship the Father.

 

22  You worship what you do not know; we worship what we know, for salvation is from the Jews.

 

23  But the hour is coming, and now is, when the true worshipers will worship the Father in spirit and truth, for such the Father seeks to worship him.

 

24  God is spirit, and those who worship him must worship in spirit and truth."

 

25  The woman said to him, "I know that Messiah is coming (he who is called Christ); when he comes, he will show us all things."

 

26  Jesus said to her, "I who speak to you am he."

 

27  Just then his disciples came. They marveled that he was talking with a woman, but none said, "What do you wish?" or, "Why are you talking with her?"

 

28  So the woman left her water jar, and went away into the city, and said to the people,

 

29  "Come, see a man who told me all that I ever did. Can this be the Christ?"

 

30  They went out of the city and were coming to him.

 

31  Meanwhile the disciples besought him, saying, "Rabbi, eat."

 

32  But he said to them, "I have food to eat of which you do not know."

 

33  So the disciples said to one another, "Has any one brought him food?"

 

34  Jesus said to them, "My food is to do the will of him who sent me, and to accomplish his work.

 

35  Do you not say, 'There are yet four months, then comes the harvest'? I tell you, lift up your eyes, and see how the fields are already white for harvest.

 

36  He who reaps receives wages, and gathers fruit for eternal life, so that sower and reaper may rejoice together.

 

37  For here the saying holds true, 'One sows and another reaps.'

 

38  I sent you to reap that for which you did not labor; others have labored, and you have entered into their labor."

 

39  Many Samaritans from that city believed in him because of the woman's testimony, "He told me all that I ever did."

 

40  So when the Samaritans came to him, they asked him to stay with them; and he stayed there two days.

 

41  And many more believed because of his word.

 

42  They said to the woman, "It is no longer because of your words that we believe, for we have heard for ourselves, and we know that this is indeed the Savior of the world."

5 ἔρχεται οὖν εἰς πόλιν τῆς Σαμαρείας λεγομένην Συχάρ, πλησίον τοῦ χωρίου ὃ ἔδωκεν Ἰακὼβ Ἰωσὴφ τῷ υἱῷ αὐτοῦ·

 

6 ἦν δὲ ἐκεῖ πηγὴ τοῦ Ἰακώβ. ὁ οὖν Ἰησοῦς κεκοπιακὼς ἐκ τῆς ὁδοιπορίας ἐκαθέζετο οὕτως ἐπὶ τῇ πηγῇ· ὥρα ἦν ὡσεὶ ἕκτη.

 

7 ἔρχεται γυνὴ ἐκ τῆς Σαμαρείας ἀντλῆσαι ὕδωρ. λέγει αὐτῇ ὁ Ἰησοῦς· δός μοι πιεῖν.

 

8 οἱ γὰρ μαθηταὶ αὐτοῦ ἀπεληλύθεισαν εἰς τὴν πόλιν ἵνα τροφὰς ἀγοράσωσι.

 

9 λέγει οὖν αὐτῷ ἡ γυνὴ ἡ Σαμαρεῖτις· πῶς σὺ Ἰουδαῖος ὢν παρ᾿ ἐμοῦ πιεῖν αἰτεῖς, οὔσης γυναικὸς Σαμαρείτιδος; οὐ γὰρ συγχρῶνται Ἰουδαῖοι Σαμαρείταις.

 

10 ἀπεκρίθη Ἰησοῦς καὶ εἶπεν αὐτῇ· εἰ ᾔδεις τὴν δωρεὰν τοῦ Θεοῦ, καὶ τίς ἐστιν ὁ λέγων σοι, δός μοι πιεῖν, σὺ ἂν ᾔτησας αὐτόν, καὶ ἔδωκεν ἄν σοι ὕδωρ ζῶν.

 

11 λέγει αὐτῷ ἡ γυνή· Κύριε, οὔτε ἄντλημα ἔχεις, καὶ τὸ φρέαρ ἐστὶ βαθύ· πόθεν οὖν ἔχεις τὸ ὕδωρ τὸ ζῶν;

 

12 μὴ σὺ μείζων εἶ τοῦ πατρὸς ἡμῶν Ἰακώβ, ὃς ἔδωκεν ἡμῖν τὸ φρέαρ, καὶ αὐτὸς ἐξ αὐτοῦ ἔπιε καὶ οἱ υἱοὶ αὐτοῦ καὶ τὰ θρέμματα αὐτοῦ;

 

13 ἀπεκρίθη Ἰησοῦς καὶ εἶπεν αὐτῇ· πᾶς ὁ πίνων ἐκ τοῦ ὕδατος τούτου διψήσει πάλιν·

 

14 ὃς δι᾿ ἂν πίῃ ἐκ τοῦ ὕδατος οὗ ἐγὼ δώσω αὐτῷ, οὐ μὴ διψήσῃ εἰς τὸν αἰῶνα, ἀλλὰ τὸ ὕδωρ ὃ δώσω αὐτῷ, γενήσεται ἐν αὐτῷ πηγὴ ὕδατος ἁλλομένου εἰς ζωὴν αἰώνιον.

 

15 λέγει πρὸς αὐτὸν ἡ γυνή· Κύριε, δός μοι τοῦτο τὸ ὕδωρ, ἵνα μὴ διψῶ μηδὲ ἔρχωμαι ἐνθάδε ἀντλεῖν.

 

16 λέγει αὐτῇ ὁ Ἰησοῦς· ὕπαγε φώνησον τὸν ἄνδρα σου καὶ ἐλθὲ ἐνθάδε.

 

17 ἀπεκρίθη ἡ γυνὴ καὶ εἶπεν· οὐκ ἔχω ἄνδρα. λέγει αὐτῇ ὁ Ἰησοῦς· καλῶς εἶπας ὅτι ἄνδρα οὐκ ἔχω·

 

18 πέντε γὰρ ἄνδρας ἔσχες, καὶ νῦν ὃν ἔχεις οὐκ ἔστι σου ἀνήρ· τοῦτο ἀληθὲς εἴρηκας.

 

19 λέγει αὐτῷ ἡ γυνή· Κύριε, θεωρῶ ὅτι προφήτης εἶ σύ.

 

20 οἱ πατέρες ἡμῶν ἐν τῷ ὄρει τούτῳ προσεκύνησαν· καὶ ὑμεῖς λέγετε ὅτι ἐν Ἱεροσολύμοις ἐστὶν ὁ τόπος ὅπου δεῖ προσκυνεῖν.

 

21 λέγει αὐτῇ ὁ Ἰησοῦς· γύναι, πίστευσόν μοι ὅτι ἔρχεται ὥρα ὅτε οὔτε ἐν τῷ ὄρει τούτῳ οὔτε ἐν Ἱεροσολύμοις προσκυνήσετε τῷ πατρί.

 

22 ὑμεῖς προσκυνεῖτε ὃ οὐκ οἴδατε, ἡμεῖς προσκυνοῦμεν ὃ οἴδαμεν· ὅτι ἡ σωτηρία ἐκ τῶν Ἰουδαίων ἐστίν.

 

23 ἀλλ᾿ ἔρχεται ὥρα, καὶ νῦν ἐστιν, ὅτε οἱ ἀληθινοὶ προσκυνηταὶ προσκυνήσουσι τῷ πατρὶ ἐν πνεύματι καὶ ἀληθείᾳ· καὶ γὰρ ὁ πατὴρ τοιούτους ζητεῖ τοὺς προσκυνοῦντας αὐτόν.

 

24 πνεῦμα ὁ Θεός, καὶ τοὺς προσκυνοῦντας αὐτὸν ἐν πνεύματι καὶ ἀληθείᾳ δεῖ προσκυνεῖν.

 

25 λέγει αὐτῷ ἡ γυνή· οἶδα ὅτι Μεσσίας ἔρχεται ὁ λεγόμενος Χριστός· ὅταν ἔλθῃ ἐκεῖνος, ἀναγγελεῖ ἡμῖν πάντα.

 

26 λέγει αὐτῇ ὁ Ἰησοῦς· ἐγώ εἰμι ὁ λαλῶν σοι.

 

27 καὶ ἐπὶ τούτῳ ἦλθον οἱ μαθηταὶ αὐτοῦ, καὶ ἐθαύμασαν ὅτι μετὰ γυναικὸς ἐλάλει· οὐδεὶς μέντοι εἶπε, τί ζητεῖς ἢ τί λαλεῖς μετ᾿ αὐτῆς;

 

28 Ἀφῆκεν οὖν τὴν ὑδρίαν αὐτῆς ἡ γυνὴ καὶ ἀπῆλθεν εἰς τὴν πόλιν, καὶ λέγει τοῖς ἀνθρώποις·

 

29 δεῦτε ἴδετε ἄνθρωπον ὃς εἶπέ μοι πάντα ὅσα ἐποίησα· μήτι οὗτός ἐστιν ὁ Χριστός;

 

30 ἐξῆλθον οὖν ἐκ τῆς πόλεως καὶ ἤρχοντο πρὸς αὐτόν.

 

 

31 Ἐν δὲ τῷ μεταξὺ ἠρώτων αὐτὸν οἱ μαθηταὶ λέγοντες· ραββί, φάγε.

 

32 ὁ δὲ εἶπεν αὐτοῖς· ἐγὼ βρῶσιν ἔχω φαγεῖν, ἣν ὑμεῖς οὐκ οἴδατε.

 

33 ἔλεγον οὖν οἱ μαθηταὶ πρὸς ἀλλήλους· μή τις ἤνεγκεν αὐτῷ φαγεῖν;

 

34 λέγει αὐτοῖς ὁ Ἰησοῦς· ἐμὸν βρῶμά ἐστιν ἵνα ποιῶ τὸ θέλημα τοῦ πέμψαντός με καὶ τελειώσω αὐτοῦ τὸ ἔργον.

 

35 οὐχ ὑμεῖς λέγετε ὅτι ἔτι τετράμηνός ἐστι καὶ ὁ θερισμὸς ἔρχεται; ἰδοὺ λέγω ὑμῖν, ἐπάρατε τοὺς ὀφθαλμοὺς ὑμῶν καὶ θεάσασθε τὰς χώρας, ὅτι λευκαί εἰσι πρὸς θερισμὸν ἤδη.

 

36 καὶ ὁ θερίζων μισθὸν λαμβάνει καὶ συνάγει καρπὸν εἰς ζωὴν αἰώνιον, ἵνα καὶ ὁ σπείρων ὁμοῦ χαίρῃ καὶ ὁ θερίζων.

 

37 ἐν γὰρ τούτῳ ὁ λόγος ἐστὶν ὁ ἀληθινός, ὅτι ἄλλος ἐστὶν ὁ σπείρων καὶ ἄλλος ὁ θερίζων.

 

38 ἐγὼ ἀπέστειλα ὑμᾶς θερίζειν ὃ οὐχ ὑμεῖς κεκοπιάκατε· ἄλλοι κεκοπιάκασι, καὶ ὑμεῖς εἰς τὸν κόπον αὐτῶν εἰσεληλύθατε.

 

39 Ἐκ δὲ τῆς πόλεως ἐκείνης πολλοὶ ἐπίστευσαν εἰς αὐτὸν τῶν Σαμαρειτῶν διὰ τὸν λόγον τῆς γυναικός, μαρτυρούσης ὅτι εἶπέ μοι πάντα ὅσα ἐποίησα.

 

40 ὡς οὖν ἦλθον πρὸς αὐτὸν οἱ Σαμαρεῖται, ἠρώτων αὐτὸν μεῖναι παρ᾿ αὐτοῖς· καὶ ἔμεινεν ἐκεῖ δύο ἡμέρας.

 

41 καὶ πολλῷ πλείους ἐπίστευσαν διὰ τὸν λόγον αὐτοῦ,

 

42 τῇ τε γυναικὶ ἔλεγον ὅτι οὐκέτι διὰ τὴν σὴν λαλιὰν πιστεύομεν· αὐτοὶ γὰρ ἀκηκόαμεν, καὶ οἴδαμεν ὅτι οὗτός ἐστιν ἀληθῶς ὁ σωτὴρ τοῦ κόσμου ὁ Χριστός.

 

 

Шири контекст

 

     Цело четврто поглавље Јовановог Јеванђеља је шири контекст данашњег чтенија. Оно се састоји од данашњег чтенија о преобраћању Самарићанке а потом и од одељка у којем се описује повратак у Капернаум где Христос лечи сина царева човека. Први одељак завршава исповедањем Самарићанке да је Христос заиста Спаситељ света. Други одељак је чудо које илуструје претходно исповедање: «Иди, син твој је жив...Ово је пак друго знамење које учини Исус дошавши из Јудеје у Галилеју» (Јн. 4,50. 54). Целокупно поглавље је испреплетано иронијом, изразима са двоструким значењима као и необичним случајевима прекорачења граница и табуа на верском и националном нивоу. Христос је ваистину Спаситељ света (Јн. 4,42).

 

          Белешке

 

     Апостол Павле учи да је Божје Јеванђеље управо оно «које је Бог унапред обећао преко пророка својих у Светим Писмима» (Римљ. 1,1-2). Ово обећање је требало да буде испуњено у Његовом послушном и кротком слузи (Исаија 42. 49. 50. 52-53). Ипак, пошто је Бог један, дакле једини Бог у читавом свету, Његово спасење је упућено као позив не само непослушном Јакову (осуђеном на смрт прогоном из Обећане Земље) да уђе у Нови Јерусалим, већ и свим народима, укључујући најдаља острва и крајеве земље: «Ево слуге мога, којега подупирем, изабраника мога који је мио души мојој; метнућу дух свој на њега, суд народима јављаће...јављаће суд по истини. Неће му досадити, нити ће се уморити, докле не постави суд на земљи, и острва ће чекати науку његову. Овако говори Бог Господ, који је створио небеса и разапео их, који је распростро земљу и што она рађа, који даје дисање народу што је на њој и дух онима што ходе по њој... И рече ми: мало је да ми будеш слуга да се подигне племе Јаковљево и да се врати остатак Израиљев, него те учиних виделом народима да будеш моје спасење до крајева земаљских» (Исаија 42,1. 3б-5; 49,6).

     Управо на овај начин се завршава данашње чтеније- Самарјани, који су сматрани као отпадници од Јевреја, спознају да је «ово заиста Спаситељ света».

     Самарјани су позвани да напусте своју планину, баш као и Јевреји њихов Јерусалим. Божја истина је да Он, Бог, не треба храма, већ открива себе у пророчкој «речи» обећања, која је на крају преточена у Свето Писмо. На исти начин, Бог открива себе у апостолској «речи», проповеди о испуњеном обећању, која је такође преточена као Свето Писмо у облику Јовановог Јеванђеља (погледај белешке на чтенија за Пасху и за Томину Недељу). Следствено томе, Исусове «речи» су жива вода за Самарјане као што су Његове «речи» хлеб живота за Његове ученике (Јн. 6,68). Тесна веза која постоји између данашњег чтенија и перикопе о хлебу живота се огледа у чињеници да се речи, којима се Исус обраћа Самарјанци, описују као «јело за које ви не знате» (Јн. 4,32). Ова храна се схвата као проповедање воље Божје (Јн. 5,34), откривене и похрањене у Светим Писмима. Ово проповедање је управо Исусова мисија кроз цело Јеванђеље по Јовану.

     У Јовановом Јеванђељу Исус је пут, истина и живот, или другим речима Он показује својим речима истинити пут у вечни живот. Ова је одговор на Томино питање куда Исус иде и којим путем (Јн. 14,5). Штавише, у свом одговору Исус додаје: «Речи које вам говорим не говорим од самога себе, него Отац који пребива у мени Он твори дела» (Јн. 14,10). Према томе, кроз Исусове речи а не Његову «личност» Бог нас води ка себи- Исусове речи су дело Божје. Чак и Божје есхатолошко «дело»- суд- биће «делано» Исусовим речима: «Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам од себе него што види да Отац чини; јер што Он чини, то исто чини и Син; јер Отац љуби Сина, и све му показује што сам чини; и показаће му већа дела од ових да се ви чудите. Јер као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава. Јер Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину. Да сви поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који га је послао. Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот. Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божјега, и чувши га оживеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи; и даде му власт и да суди, јер је Син Човечији. Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда. Ја не могу ништа чинити сам од себе; како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју него вољу Оца који ме је послао» (Јн. 5,19-30).
 

© 2005 Orthodox Center for the Advancement of Biblical Studies - All information and media provided by OCABS on the OCABS web site is for the personal use of clergy, students, educators, scholars and the public. Any commercial use or publication (electronic or otherwise) is strictly prohibited.