OCABS Све белешке

Егзегетске белешке за проповед и поуку · Павле Надим Тарази

Недеља о митару и фарисеју

Лк 18,9–14

Грчки оригинал

9Εἶπεν δὲ καὶ πρός τινας τοὺς πεποιθότας ἐφ' ἑαυτοῖς ὅτι εἰσὶν δίκαιοι καὶ ἐξουθενοῦντας τοὺς λοιποὺς τὴν παραβολὴν ταύτην:

10Ἄνθρωποι δύο ἀνέβησαν εἰς τὸ ἱερὸν προσεύξασθαι, ὁ εἷς Φαρισαῖος καὶ ὁ ἕτερος τελώνης.

11ὁ Φαρισαῖος σταθεὶς πρὸς ἑαυτὸν ταῦτα προσηύχετο, Ὁ θεός, εὐχαριστῶ σοι ὅτι οὐκ εἰμὶ ὥσπερ οἱ λοιποὶ τῶν ἀνθρώπων, ἅρπαγες, ἄδικοι, μοιχοί, ἢ καὶ ὡς οὗτος ὁ τελώνης:

12νηστεύω δὶς τοῦ σαββάτου, ἀποδεκατῶ πάντα ὅσα κτῶμαι.

 
13ὁ δὲ τελώνης μακρόθεν ἑστὼς οὐκ ἤθελεν οὐδὲ τοὺς ὀφθαλμοὺς ἐπᾶραι εἰς τὸν οὐρανόν, ἀλλ' ἔτυπτεν τὸ στῆθος αὐτοῦ λέγων, Ὁ θεός, ἱλάσθητί μοι τῷ ἁμαρτωλῷ.

14λέγω ὑμῖν, κατέβη οὗτος δεδικαιωμένος εἰς τὸν οἶκον αὐτοῦ παρ' ἐκεῖνον: ὅτι πᾶς ὁ ὑψῶν ἑαυτὸν ταπεινωθήσεται, ὁ δὲ ταπεινῶν ἑαυτὸν ὑψωθήσεται.

Српски (Даничић–Караџић)

9А и другима који мишљаху за себе да су праведници и друге уништаваху каза причу ову:

10Два човека уђоше у цркву да се моле Богу, један фарисеј и други цариник.

11Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже! Хвалим те што ја нисам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубочинци или као овај цариник.

12Постим двапут у недељи; дајем десетак од свега што имам.

13А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже! Милостив буди мени грешноме.

14Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се сам понижује подигнуће се.

Шири контекст

Одломак Лк 18,9–19,10 као да развија питање постављено у Лк 18,8: „Али Син човечији кад дође хоће ли наћи веру на земљи?“

Белешке

Цео одломак врти се око појма оправдања: „праведници“ у 9. стиху и „оправдан“ у 14. стиху. Обе речи потичу од истог корена δίκαιο—. Његово значење је правно, а његов оквир је суд. Δίκαιος је онај кога је судија прогласио невиним. Изјашњавање о кривици или невиности обично се догађа на почетку парнице и зато нема обавезујућу снагу. Једино је судијина пресуда поуздана, јер изражава званичну, а тиме и обавезујућу „стварност ствари“. Према томе, уздати се у сопствену пресуду (ст. 9) јесте увреда за судију, чија се пресуда тиме унапред и фактички поништава.

У Светом писму Бог врши улогу — и зато је пре свега и изнад свега — јединог судије свих; једино његова пресуда важи, а док она не буде изречена, све правне изјаве су ништавне. У причи, дакле, фарисеј чини двоструки грех: не само што изриче коначну пресуду о себи — што би се могло трпети да је то чинио у нади — него заправо „седа“ на судијски престо, изричући коначну пресуду и о другоме и о себи. Чинећи то, фарисеј заузима место самога Бога, што је, према пророцима, врхунац охолости (коју носи корен ὕψο— „узвисити“, радња која доликује једино самом Богу); зато ће бити понижен (од корена ταπεινο—, „спустити“) тиме што ће бити проглашен не-невиним, то јест кривим.

„Поносите очи човечје понизиће се (ταπεινωθήσεται), и висина (ὕψος) људска угнуће се, а Господ ће сам бити узвишен (ὑψωθήσεται) у онај дан… Тада ће се поноситост људска угнути и висина (ὕψος) се људска понизити (ταπεινωθήσεται), и Господ ће сам бити узвишен (ὑψωθήσεται) у онај дан.“ (Ис 2,11. 17)

А цариник, молећи за Божју милост, чекао је Божју пресуду. И Бог, будући на крају крајева свемилостив, опрашта му и тако га проглашава „невиним“, „праведним“; и тако он изгледа „узвишен“ у очима људи у поређењу са понизношћу у коју је сам себе ставио.

Додатна литература

Павле Надим Тарази (Paul Nadim Tarazi), New Testament Introduction, Vol. 2: Luke and Acts, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood, NY, 2001; стр. 142–143.