Егзегетске белешке за проповед и поуку · Павле Надим Тарази

Недеља о блудном сину

Лк 15,11–32

Грчки оригинал

¹¹Εἶπεν δέ, Ἄνθρωπός τις εἶχεν δύο υἱούς.

¹²καὶ εἶπεν ὁ νεώτερος αὐτῶν τῷ πατρί, Πάτερ, δός μοι τὸ ἐπιβάλλον μέρος τῆς οὐσίας. ὁ δὲ διεῖλεν αὐτοῖς τὸν βίον.

¹³καὶ μετ' οὐ πολλὰς ἡμέρας συναγαγὼν πάντα ὁ νεώτερος υἱὸς ἀπεδήμησεν εἰς χώραν μακράν, καὶ ἐκεῖ διεσκόρπισεν τὴν οὐσίαν αὐτοῦ ζῶν ἀσώτως.

¹⁴δαπανήσαντος δὲ αὐτοῦ πάντα ἐγένετο λιμὸς ἰσχυρὰ κατὰ τὴν χώραν ἐκείνην, καὶ αὐτὸς ἤρξατο ὑστερεῖσθαι.

¹⁵καὶ πορευθεὶς ἐκολλήθη ἑνὶ τῶν πολιτῶν τῆς χώρας ἐκείνης, καὶ ἔπεμψεν αὐτὸν εἰς τοὺς ἀγροὺς αὐτοῦ βόσκειν χοίρους:

¹⁶καὶ ἐπεθύμει χορτασθῆναι ἐκ τῶν κερατίων ὧν ἤσθιον οἱ χοῖροι, καὶ οὐδεὶς ἐδίδου αὐτῷ.

¹⁷εἰς ἑαυτὸν δὲ ἐλθὼν ἔφη, Πόσοι μίσθιοι τοῦ πατρός μου περισσεύονται ἄρτων, ἐγὼ δὲ λιμῷ ὧδε ἀπόλλυμαι.

¹⁸ἀναστὰς πορεύσομαι πρὸς τὸν πατέρα μου καὶ ἐρῶ αὐτῷ, Πάτερ, ἥμαρτον εἰς τὸν οὐρανὸν καὶ ἐνώπιόν σου,

¹⁹οὐκέτι εἰμὶ ἄξιος κληθῆναι υἱός σου: ποίησόν με ὡς ἕνα τῶν μισθίων σου.

²⁰καὶ ἀναστὰς ἦλθεν πρὸς τὸν πατέρα ἑαυτοῦ. ἔτι δὲ αὐτοῦ μακρὰν ἀπέχοντος εἶδεν αὐτὸν ὁ πατὴρ αὐτοῦ καὶ ἐσπλαγχνίσθη καὶ δραμὼν ἐπέπεσεν ἐπὶ τὸν τράχηλον αὐτοῦ καὶ κατεφίλησεν αὐτόν.

²¹εἶπεν δὲ ὁ υἱὸς αὐτῷ, Πάτερ, ἥμαρτον εἰς τὸν οὐρανὸν καὶ ἐνώπιόν σου, οὐκέτι εἰμὶ ἄξιος κληθῆναι υἱός σου.

²²εἶπεν δὲ ὁ πατὴρ πρὸς τοὺς δούλους αὐτοῦ, Ταχὺ ἐξενέγκατε στολὴν τὴν πρώτην καὶ ἐνδύσατε αὐτόν, καὶ δότε δακτύλιον εἰς τὴν χεῖρα αὐτοῦ καὶ ὑποδήματα εἰς τοὺς πόδας,

²³καὶ φέρετε τὸν μόσχον τὸν σιτευτόν, θύσατε καὶ φαγόντες εὐφρανθῶμεν,

²⁴ὅτι οὗτος ὁ υἱός μου νεκρὸς ἦν καὶ ἀνέζησεν, ἦν ἀπολωλὼς καὶ εὑρέθη. καὶ ἤρξαντο εὐφραίνεσθαι.

²⁵ην δὲ ὁ υἱὸς αὐτοῦ ὁ πρεσβύτερος ἐν ἀγρῷ: καὶ ὡς ἐρχόμενος ἤγγισεν τῇ οἰκίᾳ, ἤκουσεν συμφωνίας καὶ χορῶν,

²⁶καὶ προσκαλεσάμενος ἕνα τῶν παίδων ἐπυνθάνετο τί ἂν εἴη ταῦτα.

²⁷ὁ δὲ εἶπεν αὐτῷ ὅτι Ὁ ἀδελφός σου ἥκει, καὶ ἔθυσεν ὁ πατήρ σου τὸν μόσχον τὸν σιτευτόν, ὅτι ὑγιαίνοντα αὐτὸν ἀπέλαβεν.

²⁸ὠργίσθη δὲ καὶ οὐκ ἤθελεν εἰσελθεῖν. ὁ δὲ πατὴρ αὐτοῦ ἐξελθὼν παρεκάλει αὐτόν.

²⁹ὁ δὲ ἀποκριθεὶς εἶπεν τῷ πατρὶ αὐτοῦ, Ἰδοὺ τοσαῦτα ἔτη δουλεύω σοι καὶ οὐδέποτε ἐντολήν σου παρῆλθον, καὶ ἐμοὶ οὐδέποτε ἔδωκας ἔριφον ἵνα μετὰ τῶν φίλων μου εὐφρανθῶ:

³⁰ὅτε δὲ ὁ υἱός σου οὗτος ὁ καταφαγών σου τὸν βίον μετὰ πορνῶν ἦλθεν, ἔθυσας αὐτῷ τὸν σιτευτὸν μόσχον.

³¹ὁ δὲ εἶπεν αὐτῷ, Τέκνον, σὺ πάντοτε μετ' ἐμοῦ εἶ, καὶ πάντα τὰ ἐμὰ σά ἐστιν:

³²εὐφρανθῆναι δὲ καὶ χαρῆναι ἔδει, ὅτι ὁ ἀδελφός σου οὗτος νεκρὸς ἦν καὶ ἔζησεν, καὶ ἀπολωλὼς καὶ εὑρέθη.

Српски (Даничић–Караџић)

¹¹И рече: Један човек имаше два сина,

¹²И рече млађи од њих оцу: Оче! Дај ми део имања што припада мени. И отац им подели имање.

¹³И потом до неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у далеку земљу; и онамо просу имање своје живећи беспутно.

¹⁴А кад потроши све, постаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи.

¹⁵И отишавши приби се код једног човека у оној земљи; и он га посла у поље своје да чува свиње.

¹⁶И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше.

¹⁷А кад дође к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади!

¹⁸Устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: Оче! Сагреших Небу и теби,

¹⁹И већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника.

²⁰И уставши отиде оцу свом. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га.

²¹А син му рече: Оче, сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој.

²²А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.

²³И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо.

²⁴Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити.

²⁵А син његов старији беше у пољу, и долазећи кад се приближи кући чу певање и подвикивање.

²⁶И дозвавши једног од слугу запита: Шта је то?

²⁷А он му рече: Брат твој дође; и отац твој закла теле угојено, што га је здравог видео.

²⁸А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.

²⁹А он одговарајући рече оцу: Ето те служим толико година, и никад не преступих твоје заповести, па мени никад ниси дао јаре да бих се провеселио са својим друштвом;

³⁰А кад дође тај твој син који ти је имање просуо с курвама, заклао си му теле угојено.

³¹А он му рече: Сине! Ти си свагда са мном, и све је моје твоје.

³²Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.

Шири контекст

Лк 15,1–32 састоји се од увода (ст. 1–3) и три приче, од којих су две својствене само Јеванђељу по Луки: жена са изгубљеном драхмом и данашње читање о блудном сину. Глава почиње тиме што цариници и грешници прилазе да слушају Христа, док књижевници и фарисеји вичу на њега. Глава се завршава оквиром (inclusio): старији брат виче и жали се на очев дочек и гозбу приређену поводом повратка блудног сина. Кроз све три приче провлаче се кључне речи које их повезују: радост/радовати се, изгубљен/нађен и покајање.

Белешке

Млађи син представља незнабошце: далеко је од очевог дома; живи са блудницама (блуд је у Старом завету слика отпадништва) и са свињама (нечистим животињама у Старом завету).

Старији син, који представља Јевреје, живи у очевом дому и ради у „пољу“, где се користи „јарам“, што подсећа на јарам Мојсијевог закона. Види раније Лк 14,18–19, где су први позвани, који представљају Јевреје, као изговор да не дођу на гозбу навели то што су купили њиву и пет јармова волова (алузија на пет Мојсијевих књига), баш као што то чини старији брат овде. Види и Дап 15,10 („Сад дакле шта кушате Бога и хоћете да метнете ученицима јарам на врат, ког ни очеви наши ни ми могосмо понети?“) и Гал 5,1–4 („Стојте дакле у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити. Ево ја Павле кажем вам да ако се обрежете Христос вам ништа неће помоћи. А опет сведочим сваком човеку који се обрезује да је дужан сав закон творити. Изгубисте Христа, ви који хоћете законом да се оправдате, и отпадосте од благодати.“). Христос нас позива да будемо под благим „јармом“ (Мт 11,28–30) његовог закона (Гал 6,2).

Обојица браће су сагрешила и не могу се спасти другачије него уласком у очев дом и учешћем у „радости“ празника, прихватајући очев услов, наиме да је дом његов и да у њему влада само његова воља:

Пошто је сагрешио, млађи брат је хтео да наметне услове свог покајања тиме што ће „сам себе казнити“, показујући тако самоправедност. Није схватио да је његово спасење у милости његовог оца, а та милост је везана за очеве услове. Крајњи грех млађег брата јесте то што сам себе поставља за судију о томе шта значи очева милост и о томе да је он није достојан. Не схвата да, иако нисмо — и никада нећемо бити — достојни његове милости, Бог ипак остаје милостив.
Исто важи и за старијег брата, који је погрешио претпостављајући да његова „радост“ може бити независна од радости очевог дома, а та је радост у суштини очинска и зато обухвата „све“ укућане. Приметите да нит која повезује три приче из Лк 15 јесте то да права радост Царства лежи у „делењу“ радости Оца: „И дошавши кући сазове пријатеље и суседе говорећи им: Радујте се са мном: ја нађох своју овцу изгубљену.“ (συγχάρητέ μοι, ст. 6); „И нашавши сазове другарице и суседе говорећи: Радујте се са мном: ја нађох динар изгубљени.“ (συγχάρητέ μοι, ст. 9). Старији брат је хтео да се весели (εὐφρανθῶ) засебно са „својим“ пријатељима (ст. 29), уместо да се весели (εὐφρανθῆναι) делећи радост (χαρῆναι) свога оца, заједно са својим пријатељима, сви под истим кровом (ст. 32). Веселити се изван очевог дома искључује нас из есхатолошке радости Царства.

Додатна литература

Charles H. Talbert, Reading Luke, Smith & Helwys, Macon, GA, 2002; стр. 177–181.

Павле Надим Тарази (Paul Nadim Tarazi), New Testament Introduction, Vol. 2: Luke and Acts, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood, NY, 2001; стр. 124–126.