Недеља сиропусна (Опроштајна) (Мт 6,14–21)

Грчки оригинал

¹⁴ Ἐὰν γὰρ ἀφῆτε τοῖς ἀνθρώποις τὰ παραπτώματα αὐτῶν, ἀφήσει καὶ ὑμῖν ὁ πατὴρ ὑμῶν ὁ οὐράνιος·

¹⁵ ἐὰν δὲ μὴ ἀφῆτε τοῖς ἀνθρώποις τὰ παραπτώματα αὐτῶν, οὐδὲ ὁ πατὴρ ὑμῶν ἀφήσει τὰ παραπτώματα ὑμῶν.

¹⁶ Ὅταν δὲ νηστεύητε, μὴ γίνεσθε ὥσπερ οἱ ὑποκριταὶ σκυθρωποί· ἀφανίζουσι γὰρ τὰ πρόσωπα αὐτῶν ὅπως φανῶσι τοῖς ἀνθρώποις νηστεύοντες· ἀμὴν λέγω ὑμῖν ὅτι ἀπέχουσι τὸν μισθὸν αὐτῶν.

¹⁷ σὺ δὲ νηστεύων ἄλειψαί σου τὴν κεφαλὴν καὶ τὸ πρόσωπόν σου νίψαι,

¹⁸ ὅπως μὴ φανῇς τοῖς ἀνθρώποις νηστεύων, ἀλλὰ τῷ πατρί σου τῷ ἐν τῷ κρυπτῷ, καὶ ὁ πατήρ σου ὁ βλέπων ἐν τῷ κρυπτῷ ἀποδώσει σοι ἐν τῷ φανερῷ.

¹⁹ Μὴ θησαυρίζετε ὑμῖν θησαυροὺς ἐπὶ τῆς γῆς, ὅπου σὴς καὶ βρῶσις ἀφανίζει, καὶ ὅπου κλέπται διαρύσσουσι καὶ κλέπτουσι·

²⁰ θησαυρίζετε δὲ ὑμῖν θησαυροὺς ἐν οὐρανῷ, ὅπου οὔτε σὴς οὔτε βρῶσις ἀφανίζει, καὶ ὅπου κλέπται οὐ διορύσσουσιν οὐδὲ κλέπτουσιν·

²¹ ὅπου γάρ ἐστιν ὁ θησαυρὸς ὑμῶν, ἐκεῖ ἔσται καὶ ἡ καρδία ὑμῶν.

Српски (Даничић–Караџић)

¹⁴Јер ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески.

¹⁵Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше.

¹⁶А кад постите, не будите жалосни као лицемери; јер они начине бледа лица своја да их виде људи где посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју.

¹⁷А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј,

¹⁸Да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно.

¹⁹Не сабирајте себи благо на земљи, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају и краду;

²⁰Него сабирајте себи благо на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду.

²¹Јер где је ваше благо, онде ће бити и срце ваше.

Шири контекст

Данашње читање потиче из самог средишта Беседе на гори (Мт 5,1–7,29), која чини шири контекст нашег одломка. Оквир је дат у Мт 5,1–2: „А кад Он виде народ, попе се на гору, и седе, и приступише Му ученици Његови. И отворивши уста своја учаше их говорећи:“ Подразумева се да Матеј приказује Исуса на начин сличан Мојсију, али на вишем нивоу, као новог избавитеља и новог законодавца. Ипак, постоје значајне разлике ако се одвоји време да се упореде те две личности и „догађаји“ на гори. Христос је овде приказан као онај који има власт, који седи на свом седишту и изриче коначно учење о Божјој вољи и заповестима: „закон Христов“ (Гал 6,2) или „закон духа живота“ (Рим 8,2). Зато називи „Беседа на гори“ и „блаженства“ не чине правду овом делу Матејевог јеванђеља, које је коначни закон Божји, објављен од Божјег пророка и Сина, Господа Христа!

Белешке

Јеванђелско читање почиње стиховима 14–15, који чине закључак Молитве Господње и наглашавају нужност вршења Божје воље. Пост је у Старом завету израз туговања због сопственог греха. Овде се човек мора покајати за грех у пуном смислу (par excellence), наиме за недостатак љубави према ближњем. Његов крајњи израз јесте одбијање да се ближњем опросте дугови (Мт 18,21–35 завршава се речима: „Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату свом од срца својих.“).

Помен блага на земљи насупрот благу на небу уноси се у ову слику зато што благо подсећа на храм. Заиста, јерусалимски храм, као и сви храмови тог времена, служио је као ризница (нпр. дидрахма коју је сваки одрасли Јеврејин морао да плати храму, спомињана у Мт 17,24–27). Дакле, није пост који су прописивале власти јерусалимског храма оно што ће обезбедити нашу праведност, јер је храм, као и свака грађевина, пропадљив и заиста је разорен 70. године, а сви прилози за његово очување отишли су узалуд. Истински праведник каје се пред небеским Оцем, који пребива у небеском Јерусалиму, а не у храму рукотвореном. Тај небески Отац види и суди „тајне“ помисли наших срца и захтева промену става, а не пост, као израз истинског покајања. То је исто што и сабирати своје благо у његовом небеском храму.