Егзегетске белешке за проповед и поуку · Павле Надим Тарази

Прва недеља Великог поста (Недеља православља)

Јн 1,43–51

Грчки оригинал

⁴⁴ Τῇ ἐπαύριον ἠθέλησεν ὁ Ἰησοῦς ἐξελθεῖν εἰς τὴν Γαλιλαίαν· καὶ εὑρίσκει Φίλιππον καὶ λέγει αὐτῷ· ἀκολούθει μοι.

⁴⁵ ἦν δὲ ὁ Φίλιππος ἀπὸ Βηθσαϊδά, ἐκ τῆς πόλεως Ἀνδρέου καὶ Πέτρου.

⁴⁶ εὑρίσκει Φίλιππος τὸν Ναθαναὴλ καὶ λέγει αὐτῷ· ὃν ἔγραψε Μωϋσῆς ἐν τῷ νόμῳ καὶ οἱ προφῆται, εὑρήκαμεν, Ἰησοῦν τὸν υἱὸν τοῦ Ἰωσὴφ τὸν ἀπὸ Ναζαρέτ.

⁴⁷ καὶ εἶπεν αὐτῷ Ναθαναήλ· ἐκ Ναζαρὲτ δύναταί τι ἀγαθὸν εἶναι; λέγει αὐτῷ Φίλιππος· ἔρχου καὶ ἴδε.

⁴⁸ εἶδεν ὁ Ἰησοῦς τὸν Ναθαναὴλ ἐρχόμενον πρὸς αὐτὸν καὶ λέγει περὶ αὐτοῦ· ἴδε ἀληθῶς Ἰσραηλίτης ἐν ᾧ δόλος οὐκ ἔστι.

⁴⁹ λέγει αὐτῷ Ναθαναήλ· πόθεν με γινώσκεις; ἀπεκρίθη Ἰησοῦς καὶ εἶπεν αὐτῷ· πρὸ τοῦ σε Φίλιππον φωνῆσαι, ὄντα ὑπὸ τὴν συκῆν εἶδόν σε.

⁵⁰ ἀπεκρίθη Ναθαναὴλ καὶ λέγει αὐτῷ· ραββί, σὺ εἶ ὁ υἱὸς τοῦ Θεοῦ, σὺ εἶ ὁ βασιλεὺς τοῦ Ἰσραήλ.

⁵¹ ἀπεκρίθη Ἰησοῦς καὶ εἶπεν αὐτῷ· ὅτι εἶπόν σοι, εἶδόν σε ὑποκάτω τῆς συκῆς, πιστεύεις; μείζω τούτων ὄψει.

⁵² καὶ λέγει αὐτῷ· ἀμὴν ἀμὴν λέγω ὑμῖν, ἀπ᾿ ἄρτι ὄψεσθε τὸν οὐρανὸν ἀνεῳγότα, καὶ τοὺς ἀγγέλους τοῦ Θεοῦ ἀναβαίνοντας καὶ καταβαίνοντας ἐπὶ τὸν υἱὸν τοῦ ἀνθρώπου.

Српски (Даничић–Караџић)

⁴³А сутрадан намисли изићи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: Хајде за мном.

⁴⁴А Филип беше из Витсаиде, из града Андријиног и Петровог.

⁴⁵Филип нађе Натанаила, и рече му: За кога Мојсије у закону писа и пророци, нађосмо Га, Исуса сина Јосифова из Назарета.

⁴⁶И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити шта добро? Рече му Филип: Дођи и види.

⁴⁷А Исус видевши Натанаила где иде к Њему рече за њега: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства.

⁴⁸Рече Му Натанаило: Како ме познајеш? Одговори Исус и рече му: Пре него те позва Филип видех те кад беше под смоквом.

⁴⁹Одговори Натанаило и рече Му: Рави! Ти си Син Божији, Ти си Цар Израиљев.

⁵⁰Одговори Исус и рече му: Што ти казах да те видех под смоквом зато верујеш; видећеш више од овог.

⁵¹И рече му: Заиста, заиста вам кажем: Одселе ћете видети небо отворено и анђеле Божије где се пењу и силазе к Сину човечијем.

Шири контекст

Свима је познат чувени „пролог“ Јеванђеља по Јовану (ст. 1–18). После њега следи одељак 1,19–2,12, усредсређен на стварање нове Божје заједнице, која ће се састојати од Јевреја и незнабожаца. Данашње читање завршава се обећањем да ће видети „веће од овога“. Мисаона целина завршава се сликом посматрања Христове славе на есхатолошкој „свадби“, са (тек образованим) ученицима који верују у њега. Поред тога, у слику се уводи сведочанство (Јован Крститељ, Отац, Писмо, „знак“), и Христу се даје свака замислива титула (онај који крштава Духом Светим, Јагње Божје, Рави, Месија, „пророк“ о коме је писао Мојсије, Цар Израиљев, Син Божји и Син човечији). То је упечатљиво за тако кратак одељак.

Белешке

Овде налазимо одраз Павлове апостолске делатности: незнабошци су пре Јевреја прихватили јеванђељску поруку. Андреј (са грчким именом) доводи Симона (са јеврејским именом) Исусу као Христу/Месији (ст. 40–41). И овде Филип (са грчким именом) позива Натанаила (са јеврејским именом) да упозна Исуса као онога кога су обећали Закон и Пророци. Упућивање на Павлово јеванђеље може се даље уочити у следећим особеностима:

За Филипа се каже да је из Витсаиде, града Андрејевог и Петровог. Витсаида на јеврејском/арамејском значи „кућа риболова/лова“. У сва четири јеванђеља ученици су приказани као рибари који су позвани и послани да „лове“ људе.
Исус јеванђеља потиче из Назарета у Галилеји (незнабожачкој), што изгледа неприхватљиво за Натанаила (Јеврејина).
Као што Симон (Јеврејин) постаје „Петар/Кифа“, Стена, када прихвати јеванђеље које му нуди Андреј (Грк/незнабожац) (ст. 42), тако и овде Натанаило (Јеврејин) бива позван да постане прави Израиљац исповедајући да је Исус, кога му нуди Филип (Грк/незнабожац), прави Месија.

Павлово јеванђеље није ништа друго до порука Закона и Пророка (Рим 1,1–2). Оно нас позива да схватимо да право пребивалиште Бога Писма није земаљски Јерусалим, него свуда где се чује Божја реч обећања, чак и у пустињи, далеко од Јерусалима. Слика анђела који се пењу и силазе враћа нас ономе што читамо у Закону/Петокњижју о Ветиљу (дому Божјем), где се Бог јавља Јакову, оцу Израиља, без икаквог помена неке грађевине (1. Мој 28,10–19). Помен Сина човечијег потиче из Пророка: у књизи Језекиља сам пророк Језекиљ, кога Бог доследно ословљава са „сине човечји“, бива позван у Вавилону, после разорења Јерусалима и његовог храма, да буде „пребивалиште“ Божје речи (Јез 3,1–4).

Додатна литература

Charles H. Talbert, Reading John, Crossroads Publishing Company, New York, 1992.

Павле Надим Тарази (Paul Nadim Tarazi), New Testament Introduction, Vol. 3: Johannine Writings, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood, NY, 2004; стр. 147–148.