Шири контекст
Молимо вас да прочитате коментаре из претходне две недеље. Оно што је важно у данашњем читању јесте то да је ово трећи одељак с предсказањем страдања, и то далеко најдужи и најподробнији (упореди 8,31–33 и 9,31). Исус и његови ученици су на путу, пењу се у Јерусалим. Исус поново покушава да каже ученицима о догађајима који предстоје, али ученици опет ништа не разумеју од онога што говори. У запањујућој супротности, двојица ученика „стубова“, Јаков и Јован, траже места власти и славе у Христовом царству. Тако, с једне стране, стоји јеванђеље Исуса страдалог и распетог, а с друге стране изабрани стубови траже јеванђеље моћи и части. Овакав оквир омогућава Христу да подробно објасни природу правог ученичког следовања и да искаже своје јеванђеље страдања и распећа. Приметите поново да се ова шира целина завршава исцељењем слепог просјака Вартимеја (сина веома поштованога), који „схвата“ јеванђељску поруку и брзо следи Христа „на путу“ ка крсту.
Белешке
Јаков и Јован, који су важили за стубове земаљског Јерусалима (Гал 2,9), не схватају да ће Господ Исус, после свог васкрсења, бити устоличен у новом Јерусалиму, где искључиво влада његов Отац:
„Јер како по Адаму сви умиру, тако ће и по Христу сви оживети. Али сваки у свом реду: новина Христос; а потом они који вероваше Христу о Његовом доласку; Онда крај, кад преда царство Богу и Оцу, и кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу. Јер Њему ваља царовати докле не положи све непријатеље своје под ноге своје. А последњи ће се непријатељ укинути, смрт. Јер све покори под ноге Његове. Али кад вели да је све Њему покорено, показује се да је осим Оног који Му покори све. А кад Му све покори, онда ће се и сам Син покорити Оном који Му све покори, да буде Бог све у свему.“ (1Кор 15,22–28)
Сам Господ стигао је у небески Јерусалим тек пошто се покорио вољи свога Оца: „И отишавши мало паде на земљу, и мољаше се да би Га мимоишао час, ако је могуће. И говораше: Ава Оче! Све је могуће Теби; пронеси чашу ову мимо мене; али опет не како ја хоћу, него како Ти.“ (Мк 14,35–36). Дакле, место части је искључиво у рукама домаћина, Оца свих. То чини захтев „стубова“ неприхватљивим, јер би они тиме сами себе почаствовали. На крају, само је Христос на месту части, с десне стране Бога.
Ипак, Господ Исус може да покаже пут у Царство свога Оца: да следимо његов пример пијући исту чашу коју пије он. Будући да је он то учинио тиме што „није [дошао] да му служе, него да служи“ (διακονηθῆναι, ἀλλὰ διακονῆσαι) (10,45), од његових ученика се тражи да чине исто.
Првенствени пример ученичког следовања јесте Павле, који је, упркос томе што је имао апостолску власт над обраћеницима из незнабожаца (1Кор 9,1–5) и зато „важио као кнез народа“, могао да „влада њима“ и „има власт над њима“, одлучио да крене следећим путем: „Јер премда сам слободан од свих, свима себе учиних робом, да их више придобијем. … Онима који су без закона био сам као без закона, премда нисам Богу без закона него сам у закону Христовом, да придобијем оне који су без закона. Слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод спасем кога.“ (πᾶσιν ἐμαυτὸν ἐδούλωσα) (1Кор 9,19. 21–22). Према томе, од сваког ученика тражи се да следи његов пример, не само као διάκονος (слуга/служитељ), како је Павле често називао себе као апостола, него чак као „слуга свима“ (πάντων δοῦλος) (Мк 10,44).
Додатна литература
Павле Надим Тарази (Paul Nadim Tarazi), New Testament Introduction, Vol. 1: Paul and Mark, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood, NY, 1999; стр. 199–200.