Шири контекст
Поглавља 20 и 21 представљају последњу наративну целину Јеванђеља по Јовану и састоје се од предања о Христовом васкрсењу, карактеристичних за јовановску заједницу. Занимљиво је приметити да ова последња наративна целина почиње са Петром и Учеником кога је волео Исус и завршава се са истим ликовима. Без сумње, две последње главе Јеванђеља означавају својеврстан прелаз у после-апостолску еру где су верни позвани да се базирају на писаним историјама Васкрсења Христовог. Апостоли су оставили писани залог вере- Свето Писмо- заувек и за све генерације као оно што им је Дух Свети показао.
Белешке
Својим Васкрсењем, Исус доноси својим ученицима мир Небеског Јерусалима. Тако им показује да Његово обиталиште није иза затворених врата где су се окупили, већ напротив, да треба да изађу одатле проповедајући Га као Месију који се не задржава (и садржава) унутар зидова земаљског Јерусалима и зидина Храма. Као што Исуса шаље у свет Његов Отац, тако и Он шање своје ученике на проповед јеванђеља о опраштању грехова целог света- како Јевреја тако и незнабожаца.
Ова проповед је могућа само речју Јеванђеља а не иконичном представом самог Васкрсења. Другим речима, јеванђеље о Васкрсењу Христовом није виђење Бога и Месије већ проповедана реч, историја, прича о Христовом Васкрсењу. Зато Неверног Тому (на јеврејском te’om значи «двоструки, дупли», дакле неко ко је дволичан) својим Васкрсењем Исус критикује због несхватања примата «слушања» над «виђењем» (Јн. 20:29). Другим речима, ако Тома захтева да види оно шта су му рекли (проповедали) остали апостоли, како ће онда он сам, када као апостол буде проповедао, захтевати од својих слушалаца да прихвате његово проповедање само на основу његових речи а без виђења?
Ова перикопа завршава утврђивањем примата «речи» над «виђењем» за опште правило вере: «И многе друге знакове учини Исус пред својим ученицима, који нису записани у овој књизи; а ови су записани да поверујете да је Исус Месија, Син Божји, и да верујући имате живот у Његово име» (Јн. 20:30-31). Да би јеванђелска порука постала ауторитативни извор вечног живота, треба да постане «светописамска» на исти начин као што је и пророчка реч светописамска (Јер. 36:4-32). Штавише, било шта ван онога што је Ученик кога је волео Исус одлучио да запише је препуштено забораву. «Ово је ученик који сведочи о овим догађајима и који их је записао и знамо да је истинито његово сведочанство. И много других дела је учинио Исус, која када би се записала мислим да не би стала у читав свет» (Јн. 21:24-25). Ово свакако није позив да ми пишемо такве књиге већ да слушамо записано сведочанство Ученика кога је волео Исус: «Откривење Исуса Христа које му је Бог дао да покаже слугама Својим шта ускоро треба да се догоди; и то је обзнанио пославши Свог анђела Свом слузи Јовану, који је посведочио реч Божју и све што је видео у вези Исуса Христа. Блажен је онај који чита наглас и они који слушају речи пророштва и чувају све што је у њему записано, јер се време приближило» (Откр. 1:1-3). Управо се ово дешава на евхаристијским сабрањима Цркве, где се са амвона читају искључиво Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Перикопа, узета са краја
Јеванђеља по Јовану, потврђује чтеније претходне Недеље, узето са почетка
истог Јеванђеља. Ова два чтенија заокружују период Светле Седмице, указујући
нам да је порука о Христовом Васкрсењу заложена једном заувек у писаном
сведочанству Ученика кога је волео Исус. То је класичан пример канонизовања
Светог Писма од стране самог аутора, као што се уосталом догодило на исти
начин и у случају пророка Јеремије.