Шири контекст
Седамнаеста глава представља јединствену целину. Данашње чтеније се завршава у средини поглавља које се уобичајено означава као Првосвештеничка Молитва Исусова за Његове следбенике, како оне присутне за Тајном Вечером тако и за све будуће генерације верника. Поглавље почиње знаменитом молитвом: «Оче, дошао је час. Прослави Свог Сина да би и Син Тебе прославио.» Седамнаесто поглавље је последња станица пре Христовог уздизања/прослављања на крсту (види Јн. 3,14-15).
Белешке
Данашње чтеније одсликава библијско предање, заступљено у теологији апостола Павла (види 1 Кор. 15,12-23. 1 Сол. 4,13-18), да је једино Исус, Месија кога је Бог подигао из мртвих, прослављен, док чланови месијанске заједнице очекују Његов поновни долазак не би ли наследили Царство: «Верујте у Бога и у Мене верујте. У дому Оца мога многи су станови: да није тако зар бих вам рекао да идем да вам припремим место? И када одем и припремим вам место, поново ћу доћи и узети вас Себи, да би где сам Ја били и ви. И ви познајете пут куда идем.» (Јн. 14,1-4) У међувремену, Исусови следбеници треба да следе «пут» ка Царству, пут који је истоветан Исусовом путу: следити Божија упутства и заповести (5,19-30). Управо то и тражи Исус од својих следбеника. Вечни живот је познање Бога и Његовог Месије (Јн. 17,3). А ово знање је откривено људима кроз Исусово учење: «Објавио сам твоје име људима које си ми дао из света. Твоји беху и мени си их дао и реч твоју сачуваше. И сада познадоше да све што си ми дао је од Тебе. Јер речи које си ми дао дадох њима, и они их примише и познадоше заиста да сам од Тебе дошао, и повероваше да си ме Ти послао... И сада долазим ка Теби и ово говорим у свету да би имали моју радост испуњену у њима.» (Јн. 17,6-8. 13)
Оно што Исус даје Својим ученицима није знање «о» Богу већ «од» Бога, Његова (Божија) Реч, коју људи треба да слушају ако не желе да буду од овога света, већ од Бога (Јн. 1,12-13). А то се остварује следовањем Божијих заповести- а не апстрактном теологијом- које спречавају искључење Исусових следбеника из радости Царства. И заиста, само онај ко не слуша речи Исусове ће осетити светописамску осуду, осуду Речи Божије: «Док бејах са њима, сачувао сам их у Твоје име, које си ми дао, и сачувах их, и нико од њих није пропао осим Сина Пропасти, да се испуни Писмо.» (Јн. 17,12) Ово не чуди с обзиром да, као што Божија Тора чува Његов народ (наравно, само ако народ Божији чува заповести Торе) тако и Месијино учење чува Његове ученике (ако га се они држе).
Још једном уочавамо да се чтенија између Пасхе и
Педесетнице фокусирају на средишњи карактер Божијег учења и Његову предност
у односу на виђење, а поготову у односу на апстрактну теологију о «божанству»-
што Бог Светог Писма и није- и, такође што је битно, следовање (чување)
Његових заповести. Као што је Бог у Старом Завету не-виђен, јер нити има
нити је кип, статуа, и открива се људима како у Тори тако и као Тора,
ауторитет васкрслог Месије се базира управо на чињеници да Својим
прослављањем постаје не-виђен и открива се искључиво кроз апостолску реч,
кроз проповед посланих од стране Месије. Сваким пренебрегавањем овог
исконског библијског- како старозаветног тако и новозаветног- учења, ми
уствари од Месије и Његовог Бога правимо идоле и «богове» незнабожаца. И не
следујемо Његовом учењу кад год, уместо проповедања библијског текста,
скрећемо у теолошке дискусије које збуњују наше слушаоце, уместо да им
указују пут библијског спасења. И заиста, не спасава «теологија» о Исусовом
васкрсењу и вазнесењу, већ сам текст Светог Писма, једина дозвољена и
мериторна визија Бога и Његовог Месије. Видећемо у наставку да исто важи и
за следеће чтеније на Педесетницу, на празник изливања Духа Божијег и Духа
Његовог Месије.