Шири контекст
Пре свега морамо признати да је, иако овде имамо читање које сече и спаја текстове за нарочиту сврху празника (Свих Светих), веза између два текста узета из 10. и 19. главе прилично домишљата. Оба се обраћају дванаесторици ученика (10,1; 19,28), који су, са своје стране, дати као пример „свима светима“ (19,29). Приметите такође везу успостављену кроз „оца и матер“ и друге чланове породице (10,37; 19,29), као и кроз позив да се „иде за“ Исусом (10,38; 19,28).
Белешке
У Посланици Галатима Павле је писао против својих противника: „Зар ја сад људе наговарам или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих ја још људима угађао, онда не бих био слуга Христов.“ (1,10); „А кад би угодно Богу, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом. Да јави Сина свог у мени, да Га јеванђељем објавим међу људима незнабошцима; одмах не питах тело и крв, Нити изиђох у Јерусалим к старијим апостолима од себе него отидох у арапску, и опет се вратих у Дамаск.“ (1,15–17); „Јер Агар значи Синај гора у арапској, и пореди се са садашњим Јерусалимом, и служи са децом својом. А горњи Јерусалим слободна је, који је мати свима нама.“ (4,25–26).
И у Првој посланици Коринћанима он у истом духу каже: „Тако да нас држе људи као слуге Христове и приставе тајна Божијих. А од пристава се не тражи више ништа, него да се ко веран нађе. А ја мало марим што ме судите ви или човечији дан; а ни сам себе не судим. Јер не знам ништа на себи; но зато нисам оправдан, али Онај који мене суди Господ је. Зато не судите ништа пре времена, докле Господ не дође, који ће изнети на видело што је сакривено у тами и објавиће савете срдачне и тада ће похвала бити сваком од Бога.“ (4,1–5)
Дакле, крајње седиште суда о томе да ли је неко био веран својој мисији јесте Божји суд, а не људски судови — било да је реч о Јерусалиму, а камоли о Риму. Управо се то огледа у првом делу данашњег јеванђелског читања. У Мт 10,32–33 прави ученик треба да схвати да не треба да се боји римских незнабожачких судова и царске власти (види 1Кор 6,1–3), него да слуша Исуса и његово учење као једину важећу власт за верника. Слично томе, прави ученик не треба да подлеже притиску који врши родбина по телу, то јест јеврејско вођство његовог рода (види Гал 2,11–14). Напротив, прави ученик треба да следи Исуса и његово учење, јер је Исус Христос и једини важећи учитељ (Мт 23,8–10).
Као и обично у јеванђељима, ученици као да не разумеју Исуса, баш као што су Павлови противници погрешно судили о њему. Штавише, међу ученицима у јеванђељима Петар је тај који је највише под лупом и стално промашује суштину, као што чујемо у Гал 2,11–14. Отуда скок, преко кључне речи „ићи за“, од Мт 10 до 19. главе, где је Петар Исусов саговорник о правом смислу и вредности „ишћа за“ Исусом. Апостолско вођство неће бити у положају части све док Господ не дође да царује у небеском Јерусалиму који отпочиње „нови свет“. Засад, као што је Павле поучавао: „Ето сте сити, ето се обогатисте, без нас царујете. О да бисте царовали, да бисмо и ми с вама царовали! Јер мислим да Бог нас апостоле најстражње постави, као оне који су на смрт осуђени; јер бисмо гледање и свету и анђелима и људима. Ми смо будале Христа ради, а ви сте мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми срамотни. До овог часа и гладујемо, и трпимо жеђ, и голотињу, и муке и потуцамо се, И трудимо се радећи својим рукама. Кад нас псују, благосиљамо; кад нас гоне трпимо; Кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште света, по коме сви газе досад.“ (1Кор 4,8–13; упореди Мт 19,27–30)
Додатна литература
David E. Garland, Reading Matthew, Crossroads Publishing Company, New York, 1995; стр. 109 и даље.