Шири контекст
Ово читање је мали део онога што се одавно назива „Беседом на гори“ (Мт 5–7). Читање се завршава 33. стихом и одсеца завршну „поенту“ целине, а то је 34. стих: „Не брините се дакле за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свог.“ Намера је да се читање заврши „Царством“, то јест у истом тону као и читање прошле недеље, чинећи од данашњег читања „излагање“ онога о чему говори „јеванђеље о Царству“ (4,23). Заиста, у нашем литургијском кругу недељних читања то је једини одељак Мт 5–7 који се чита. У широј целини читаве беседе садржај није подстицање и охрабрење, него заповести дате ученицима да их чују и послушају. Објављивање новог закона на новој гори Божјој од стране новог избавитеља Израиља нема никакве везе са „виђењем“, него са поуком. Док је Мојсије био поучен од Бога на гори, ученици бивају поучени од Исуса, есхатолошког месије.
Белешка
Енглеско „sound“ (здраво/чисто) превод је речи ἁπλοῦς и стављено је насупрот πονηρὸς, што се преводи са „not sound“, а заправо значи „зао, лукав“. Зато кључ за разумевање поруке зависи од исправног разумевања речи ἁπλοῦς. Из њене употребе у Новом завету мора се закључити да се односи на то да је човек великодушан, отворен и предусретљив. Дакле, ако је око, којим опажамо стварност око себе, „отворено“ за све без разлике, то јест не прави разлику између Јеврејина и незнабошца, „доброга“ и „злога“, онда човек неће бити нађен „злим“ од самога Бога, који такву разлику не прави:
„А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне; Да будете синови Оца свог који је на небесима; јер Он заповеда свом сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли то и цариници? И ако Бога називате само својој браћи, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески.“ (πονηροὺς) (Мт 5,44–48)
Зато се слуга који не опрашта дуг свом ближњем као што је његов господар учинио њему сматра „злим“ (πονηρέ; Мт 18,32). Та отвореност према „другоме“, ко год да је, јесте и тема приче о таланатима (Мт 25,14–30). Слуга који није хтео да подели господаревe „новце“ са τραπεζίταις (ст. 27) — што значи „саобедници, другови за трпезом“ и јасно упућује на неограничено заједништво трпезе између Јевреја и незнабожаца, за које се залагао Павле — такође је нађен πονηρέ (ст. 26).
Ово читање потврђују позиви да се следи Бог, а не „мамон“ (новац, богатство, имање), и да се не брине за оно што он пружа: одело и храну. Ако неко то чини, онда није бољи од „незнабожаца“ (Мт 6,32; види и Мт 5,47, наведен горе). Напротив, треба тражити Царство Божје, које се обезбеђује само праведношћу једнаком праведности самог Бога, који не прави разлику између Јеврејина и незнабошца као што то чине фарисеји. Праведност ученика треба да превазиђе праведност ових последњих: „Јер вам кажем да ако не буде већа правда ваша него књижевника и фарисеја, нећете ући у царство небеско.“ (Мт 5,20). А то је учинио Павле, верни слуга (Гал 1,13–17; Флп 3,3–7).
Додатна литература
David E. Garland, Reading Matthew, Crossroads Publishing Company, New York, 1995; стр. 82 и даље.
Павле Надим Тарази (Paul Nadim Tarazi), New Testament Introduction, Vol. 2: Luke and Acts, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood, NY, 2001; стр. 97–100; 105; 133–134.