Егзегетске белешке за проповед и поуку · Павле Надим Тарази

Једанаеста недеља по Педесетници

Мт 18,23–35

Грчки оригинал

²³ Διὰ τοῦτο ὡμοιώθη ἡ βασιλεία τῶν οὐρανῶν ἀνθρώπῳ βασιλεῖ, ὃς ἠθέλησε συνᾶραι λόγον μετὰ τῶν δούλων αὐτοῦ. ²⁴ ἀρξαμένου δὲ αὐτοῦ συναίρειν προσηνέχθη αὐτῷ εἷς ὀφειλέτης μυρίων ταλάντων. ²⁵ μὴ ἔχοντος δὲ αὐτοῦ ἀποδοῦναι ἐκέλευσεν αὐτὸν ὁ κύριος αὐτοῦ πραθῆναι καὶ τὴν γυναῖκα αὐτοῦ καὶ τὰ τέκνα καὶ πάντα ὅσα εἶχε, καὶ ἀποδοθῆναι. ²⁶ πεσὼν οὖν ὁ δοῦλος προσεκύνει αὐτῷ λέγων· κύριε, μακροθύμησον ἐπ᾿ ἐμοὶ καὶ πάντα σοι ἀποδώσω. ²⁷ σπλαγχνισθεὶς δὲ ὁ κύριος τοῦ δούλου ἐκείνου ἀπέλυσεν αὐτὸν καὶ τὸ δάνειον ἀφῆκεν αὐτῷ. ²⁸ ἐξελθὼν δὲ ὁ δοῦλος ἐκεῖνος εὗρεν ἕνα τῶν συνδούλων αὐτοῦ, ὃς ὤφειλεν αὐτῷ ἑκατὸν δηνάρια, καὶ κρατήσας αὐτὸν ἔπνιγε λέγων· ἀπόδος μοι εἴ τι ὀφείλεις. ²⁹ πεσὼν οὖν ὁ σύνδουλος αὐτοῦ εἰς τοὺς πόδας αὐτοῦ παρεκάλει αὐτὸν λέγων· μακροθύμησον ἐπ᾿ ἐμοὶ καὶ ἀποδώσω σοι· ³⁰ ὁ δὲ οὐκ ἤθελεν, ἀλλὰ ἀπελθὼν ἔβαλεν αὐτὸν εἰς φυλακὴν ἕως οὗ ἀποδῷ τὸ ὀφειλόμενον. ³¹ ἰδόντες δὲ οἱ σύνδουλοι αὐτοῦ τὰ γενόμενα ἐλυπήθησαν σφόδρα, καὶ ἐλθόντες διεσάφησαν τῷ κυρίῳ ἑαυτῶν πάντα τὰ γενόμενα. ³² τότε προσκαλεσάμενος αὐτὸν ὁ κύριος αὐτοῦ λέγει αὐτῷ· δοῦλε πονηρέ, πᾶσαν τὴν ὀφειλὴν ἐκείνην ἀφῆκά σοι, ἐπεὶ παρεκάλεσάς με. ³³ οὐκ ἔδει καὶ σὲ ἐλεῆσαι τὸν σύνδουλόν σου, ὡς καὶ ἐγώ σε ἠλέησα; ³⁴ καὶ ὀργισθεὶς ὁ κύριος αὐτοῦ παρέδωκεν αὐτὸν τοῖς βασανισταῖς ἕως οὗ ἀποδῷ πᾶν τὸ ὀφειλόμενον αὐτῷ. ³⁵ Οὕτω καὶ ὁ πατήρ μου ὁ ἐπουράνιος ποιήσει ὑμῖν, ἐὰν μὴ ἀφῆτε ἕκαστος τῷ ἀδελφῷ αὐτοῦ ἀπὸ τῶν καρδιῶν ὑμῶν τὰ παραπτώματα αὐτῶν.

Српски (Даничић–Караџић)

²³Зато је царство небеско као човек цар који намисли да се прорачуна са својим слугама.

²⁴И кад се поче рачунати, доведоше му једног дужника од десет хиљада таланата.

²⁵И будући да немаше чим платити, заповеди господар његов да га продаду, и жену његову и децу, и све што има; и да му се плати.

²⁶Но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: Господару! Причекај ме, и све ћу ти платити.

²⁷А господару се сажали за тим слугом, пусти га и дуг опрости му.

²⁸А кад изиђе слуга тај, нађе једног од својих другара који му је дужан сто гроша, и ухвативши га дављаше га говорећи: Дај ми шта си дужан.

²⁹Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: Причекај ме, и све ћу ти платити.

³⁰А он не хте, него га одведе и баци у тамницу док не плати дуга.

³¹Видевши пак другари његови тај догађај жао им би врло, и отишавши казаше господару свом сав догађај.

³²Тада га дозва господар његов, и рече му: Зли слуго! Сав дуг овај опростих теби, јер си ме молио.

³³Није ли требало да се и ти смилујеш на свог другара, као и ја на те што се смиловах?

³⁴И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима док не плати сав дуг свој.

³⁵Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату свом од срца својих.

Шири контекст

Шира целина данашњег читања јесте 17,24–18,35. Средишња за цео овај одељак јесу домаћа правила хришћанског понашања, која су крунисана или сажета у данашњем читању о праштању. Увод у причу показује Петра како тражи објашњење о техничком питању граница или међа праштања. Мојсије је поставио границу на „око за око“. Петар предлаже седам пута. Христос одговара неограниченим праштањем заснованим на Божјем трпљењу, самилости и милосрђу. Упозорење је, наравно, „унутрашње“ упозорење онима који су у Цркви; управо они добро познају Божју самилост и милосрђе, и зато су њима и обликовани и обавезани.

Белешке

Ова прича је проширење Лк 17,4. Петар завршава свој процес учења унутар „цркве“ — он је ученик, а не учитељ. А учитељево учење завршава се истом примедбом коју је изрекао у вези са Молитвом Господњом: „Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату свом од срца својих.“ (Мт 18,35); „Јер ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше.“ (6,14–15). Тема милости средишња је код Матеја, као што се види из његовог поновљеног позивања (9,13; 12,17) на Осијино „милости хоћу, а не прилога“. Њено средишње место у овој причи може се уочити у употреби глагола „сажалити се“ (σπλαγχνισθεὶς, 18,27) и „потрпети“ (μακροθύμησον, 18,26. 29). Први је типичан за Исусов став према онима у невољи (9,36; 14,14; 15,32; 20,34). Други се односи на практичан исход — трпљење — тог осећања сажаљења; у свом трпљењу слуга треба да се угледа на свог господара (18,26. 29), као што ученици треба да се угледају на небеског Оца у ствари праштања (6,14–15; 18,35). Најзад, милост ништа мања од божанске („Није ли требало да се и ти смилујеш на свог друга, као и ја на тебе што се смиловах?“ 18,33) јесте крајњи основ за исход божанског последњег суда. То је јасно из чињенице да се изрази „обрачунати“ (συνᾶραι λόγον, 18,23)[1] и „зли слуго“ (δοῦλε πονηρέ, ст. 32) јављају само још једном у Новом завету, у Матејевој причи о таланатима (25,19 и 26), делу главе која говори о последњем суду.[2] Штавише, господарев „гнев“ (18,34) подсећа на божански „гнев који долази“ (Мт 3,7/Лк 3,7).

Треба приметити да ово излагање месијанског закона љубави према ближњем у Мт 18 долази после одломка о слободи „синова“ од њиховог потчињавања јерусалимском храму. Тај редослед је потпуно паралелан ономе у Посланици Галатима: нагласак на љубави као новом правилу (Гал 5,2–6,10) јесте закључак који Павле изводи из својих примедби о положају Галата као деце горњег Јерусалима (4,21–30).[3]

Додатна литература

David E. Garland, Reading Matthew, Crossroads Publishing Company, New York, 1995; стр. 186 и даље.

[1] Такође просто као synairein (обрачунати) у ст. 24.

[2] Види и 1Сол 1,10 (гнев који долази) и Рим 2,5. 8; 3,5; 5,9; 9,22; Еф 5,6; Кол 3,5; 1Сол 2,16; 5,9; Јн 3,36.

[3] Приметите везнике dio (зато, Гал 4,31) и oun (дакле, 5,1).