Exegetical Notes for Preaching and Teaching · Fr. Paul Nadim Tarazi

ВАСКРС (Јеванђеље по Јовану 1,1-17)

John 1:1–17

Greek

¹ ΕΝ ἀρχῇ ἦν ὁ Λόγος, καὶ ὁ Λόγος ἦν πρὸς τὸν Θεόν, καὶ Θεὸς ἦν ὁ Λόγος.

² Οὗτος ἦν ἐν ἀρχῇ πρὸς τὸν Θεόν.

³ πάντα δι᾿ αὐτοῦ ἐγένετο, καὶ χωρὶς αὐτοῦ ἐγένετο οὐδὲ ἓν ὃ γέγονεν.

⁴ ἐν αὐτῷ ζωὴ ἦν, καὶ ἡ ζωὴ ἦν τὸ φῶς τῶν ἀνθρώπων.

⁵ καὶ τὸ φῶς ἐν τῇ σκοτίᾳ φαίνει, καὶ ἡ σκοτία αὐτὸ οὐ κατέλαβεν.

⁶ Ἐγένετο ἄνθρωπος ἀπεσταλμένος παρὰ Θεοῦ, ὄνομα αὐτῷ Ἰωάννης·

⁷ οὗτος ἦλθεν εἰς μαρτυρίαν, ἵνα μαρτυρήσῃ περὶ τοῦ φωτός, ἵνα πάντες πιστεύσωσι δι᾿ αὐτοῦ.

⁸ οὐκ ἦν ἐκεῖνος τὸ φῶς, ἀλλ᾿ ἵνα μαρτυρήσῃ περὶ τοῦ φωτός.

⁹ Ἦν τὸ φῶς τὸ ἀληθινόν, ὃ φωτίζει πάντα ἄνθρωπον ἐρχόμενον εἰς τὸν κόσμον.

¹⁰ ἐν τῷ κόσμῳ ἦν, καὶ ὁ κόσμος δι᾿ αὐτοῦ ἐγένετο, καὶ ὁ κόσμος αὐτὸν οὐκ ἔγνω.

¹¹ εἰς τὰ ἴδια ἦλθε, καὶ οἱ ἴδιοι αὐτὸν οὐ παρέλαβον.

¹² ὅσοι δὲ ἔλαβον αὐτόν, ἔδωκεν αὐτοῖς ἐξουσίαν τέκνα Θεοῦ γενέσθαι, τοῖς πιστεύουσιν εἰς τὸ ὄνομα αὐτοῦ,

¹³ οἳ οὐκ ἐξ αἱμάτων, οὐδὲ ἐκ θελήματος σαρκός, οὐδὲ ἐκ θελήματος ἀνδρός, ἀλλ᾿ ἐκ Θεοῦ ἐγεννήθησαν.

¹⁴ Καὶ ὁ Λόγος σὰρξ ἐγένετο καὶ ἐσκήνωσεν ἐν ἡμῖν, καὶ ἐθεασάμεθα τὴν δόξαν αὐτοῦ, δόξαν ὡς μονογενοῦς παρὰ πατρός, πλήρης χάριτος καὶ ἀληθείας.

¹⁵ Ἰωάννης μαρτυρεῖ περὶ αὐτοῦ καὶ κέκραγε λέγων· οὗτος ἦν ὃν εἶπον, ὁ ὀπίσω μου ἐρχόμενος ἔμπροσθέν μου γέγονεν, ὅτι πρῶτός μου ἦν.

¹⁶ Καὶ ἐκ τοῦ πληρώματος αὐτοῦ ἡμεῖς πάντες ἐλάβομεν, καὶ χάριν ἀντὶ χάριτος·

¹⁷ ὅτι ὁ νόμος διὰ Μωϋσέως ἐδόθη, ἡ χάρις καὶ ἡ ἀλήθεια διὰ Ἰησοῦ Χριστοῦ ἐγένετο.

Српски

1:1 In the beginning was the Word, and the Word was with God, and the Word was God.

²He was in the beginning with God;

³all things were made through him, and without him was not anything made that was made.

⁴In him was life, and the life was the light of men.

⁵The light shines in the darkness, and the darkness has not overcome it.

⁶There was a man sent from God, whose name was John.

⁷He came for testimony, to bear witness to the light, that all might believe through him.

⁸He was not the light, but came to bear witness to the light.

⁹The true light that enlightens every man was coming into the world.

¹⁰He was in the world, and the world was made through him, yet the world knew him not.

¹¹He came to his own home, and his own people received him not.

¹²But to all who received him, who believed in his name, he gave power to become children of God;

¹³who were born, not of blood nor of the will of the flesh nor of the will of man, but of God.

¹⁴And the Word became flesh and dwelt among us, full of grace and truth; we have beheld his glory, glory as of the only Son from the Father.

¹⁵(John bore witness to him, and cried, "This was he of whom I said, 'He who comes after me ranks before me, for he was before me.'")

¹⁶And from his fulness have we all received, grace upon grace.

¹⁷For the law was given through Moses; grace and truth came through Jesus Christ.

Шири контекст

С обзиром да је Пролог увод у Јованово Јеванђеље, не постоји посебан шири контекст. Најблаже речено, занимљиво је да на Празник над празницима Православна Црква чита не један од многих описа Христовог васкрсења, већ увод у Јованово Јеванђеље. Опште је познато да увод у било којој врсти књижевности садржи укратко радњу целе књиге. Пролог Јовановог Јеванђеља треба читати и разумети у светлу пророчког и мудросног предања старог Израиља а не у оквирима било које философске традиције стране библијском духу.

Белешке

Христовим васкрсењем почиње проповедање Јеванђеља од стране Његових ученика, посланих по целом свету управо на овај задатак. Стари Завет се корени у божанској ''пророчкој'' речи која преображава хаос у сређену и организовану творевину. Ова пророчка реч созерцава Нови Јерусалим на рушевинама старог, опустошеног вавилонском војском. Јеврејски глагол bara’, коришћен у Књизи Постања 1,1, је исти онај глагол који често срећемо у Иса. 40-55 којим се описује Божије спасење Његовог народа. Исто тако, овде у Новом Завету ''у почетку'' беше ''Реч'' апостолске проповеди Јеванђеља, која је донела светлост познања и живот, намењене читавој творевини. Упркос томе, Реч не беше прихваћена од већине Јевреја и незнабожаца. Ипак, ретки који су је примили постадоше деца Божја, санаследници Речи у Његовом обиталишту, небеском Јерусалиму.

Ова Реч је божанска јер потиче од Бога и на тај начин је Бог, као што је и Отац Бог (1,1). Божанска Реч се проповеда људским језиком, кроз људско посредништво: ''Беше човек послан од Бога, именом Јован''. Јован, као што његово име указује на јеврејском (Yohannan) преноси творевини Божју ''благодат''. Његова улога је да представи Божјег божанственог посланика, Исуса, који тумачи Мојсијев закон који представља Стари Завет. Но, у стварности, Месија Исус је тај који свету доноси божанску благодат (1,17), будући, на основу Крститељевог сведочења, јагње Божје из чувене песме о Слузи Господњем (Исаија 53). У том смислу, Исус, као јагње Божје, је ''јединородан'' (један у свом роду, јединствен квалитативно) посланик од Бога, носилац јединородне Речи Божје, јединственог Светог Писма како Старог тако и Новог Завета.

Свако окупљање деце Божје око ''шатора'' божанске проповеди Јеванђеља, које садржи Његову Реч (1,14: εσκηνωσεν (ушатори се) има исти корен као и реч σκηνη-шатор), резултира схватањем и свешћу да су истински чланови Божјег сабора, установљеног око Његове Речи, ношене и откривене творевини Његовим Месијом Исусом. Ово је отворен анти-храмовни став. У ствари, истински небески храм је описан као ''скинија завета'': ''И гле, и храм шатора завета на небесима беше отворен'' (Откр. 15,5). Исто тако, на евхаристијком сабрању жртвованог Јагњета, окупљамо се око Јеванђеља које је за нас Христос, као што се и пева у химни Малог Входа. Централни карактер и значај светописамске Речи је очигледан у чињеници да јеванђељско читање на дан Христовог васкрсења уопште не помиње васкрсење, већ Реч која и проповеда васкрсење, као што учи и сам апостол Павле: '' И сад, ако се Христос проповеда да је васкрснут из мртвих, како неки од вас говоре да нема васкрсења мртвих?'' (1 Кор. 15,12).