Шири контекст
Понекад је корисно знати понешто о старим библијским рукописима. На пример, Јеванђеље по Марку има краћу и дужу верзију, зависно од завршетка шеснаестог поглавља. Тако преводилац може да стави дужи завршетак (стихови 9-20) у фусноту или пак да преведе дужи завршетак у наставку библијског текста, објашњавајући фуснотом да се дужи завршетак не налази у већини старих рукописа. Са становишта текста, исправније је прихватити краћу верзију, доследну општем плану Јеванђеља, које напрасно почиње проповеђу покајања и Царства, а завршава поруком о сретању Исуса у Галилеји да би се наставило оно што је Он започео.
Данашње недељно чтеније почиње услед једне мисаоне целине и наставља се право у другу мисаону целину. Мк. 15,42-47 је завршетак шире целине, започете једанаестим поглављем, где се Христос креће у правцу Јерусалима и будућег страдања. Мк. 16,1-8 функционише као епилог, позивајући ученике да сретну васкрслог Христа у Галилеји.
Белешке
Занимљиво је да данашње чтеније почиње Исусовим полагањем у гроб а не приповедањем Васкрсења. Разлог је у чињеници да Марково Јеванђеље, најраније од записаних јеванђеља, не садржи опис Васкрсења per se, за разлику од потоњих јеванђеља ( Мк. 16,9-20 је каснији додатак по угледу на потоња јеванђеља, припојен Марковом Јеванђељу при затварању канона). Марко је Павлов веран настављач, који је потпуно раѕумео да је Христово Васкрсење догађај који се проповеда а не приказује (упореди нарочито 1 Кор. 15,12). Марко је појаснио смисао Васкрсења. Он се налази у чињеници да васкрсли Исус не може да се задржи «каменом» Јерусалима и његовог храма, где су како Јеврејин Јосиф тако и незнабожац Пилат покушали да Га сместе и тако запечате Његов крај. Радије, да би се разумело Христово Васкрсење, треба прихватити поруку младића, Исусовог следбеника, који га се прво одрекао и побегао од Њега го (14,51-52), а сада (у нашем чтенију) се појављује у белој одежди (одежди крштења), као знаку да је потпуно прихватио учење о Исусовом «свршетку» (као Сина Човечијег), три пута поновљено у Јеванђељу (Мк. 8,31. 9,31. 10, 33-34) због своје тежине и важности.
Порука чтенија је да ученици, почевши од Петра који се, као и «младић», такође одрекао Христа, треба да напусте гроб исечен у камену, символизујући Јерусалим који не може да задржи Божјег Месију, већ да следе тог истог Месију у Галилеју (незнабожачку), где је већ почео проповедање незнабошцима и Јеврејима дијаспоре. Управо ту, у незнабожачком свету, и Петар, апостол међу обрезанима, треба да изврши своју апостолску мисију.
Проповедањем јеванђеља свим народима (Мк. 13,10), Исус, поново као Син Човечији, ће доћи изненада да суди свима (13,24-37). Зато и жене, које су изашле из гроба, беху уплашене. И заиста, осим празног гроба, једина стварност са којом можемо да се сучелимо је Господ који на Свом Престолу долази да суди живима и мртвима. То је «реч» коју су апостоли примили од Господа и чија је анамнеза саставни део окупљања за Трпезом Господњом: «Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, док не дође» (1 Кор. 11,26). Другим речима, свако тумачење значаја Господњег Васкрсења ван граница «речи», како је записана у Светом Писму Новог Завета- у овом случају у Јеванђељу по Марку- је само људска предаја, чак и кад долази од предања старих, које укида реч Божју (Мк. 7,1-13). Сходно томе, такав поступак се изједначава са поништавањем Божјег обећања да ће благословити све оне који, као Авраам, верују речи Божјој (Гал. 3,14-17; треба приметити да ова целина има као централне појмове глаголе κυρω (озваничити, ратификовати) и његов антипод ακυρω (поништити)).
Завршетак Марковог Јеванђеља је замка за све «богослове» који користе своје, углавном Библији стране, «речи», не би ли дефинисали и ограничили реч Божју, под изговором да буде разумљивија савременом читаоцу. «Богослови» треба стално да имају на уму да је Божја реч садржана унутар канона једног и јединственог Светог Писма, како Старог тако и Новог Завета.